Мира Видовић Ракановић: Чекање
Испод сам неба тако ниским
У крилу ми седе облаци блиски
Обучена прелепом маштом
Огрнута небеским плаштом.
.
Пролазношћу сам нетакнута
Чипканом душом испуњена
Сјајем и сунце обасјавам
Небески свод озвездавам.
.
Рујном зором терам тишину
Додирујем рајску месечину
У ковитлац речи се залетим
Да неправде истином испуним.
.
Милујем камењар голишави
Походим наговештај сваки
Причам са несташним рекама
Објашњавам себе биљкама.
.
Ветру кажем да ме пуно мази
И жар у мени никада не гаси
росом умивам извор живота
У срцу ми нестварна лепота.
.
Чекам иако чекати не умем
Неке одговоре не разумем
Како живот да доживљавам
Да свет добротом очаравам.