Милица Мирић: Камена стража
Ратниче незнани, небески,
ко ли Ти мач тај искова,
да битке славом пронесеш,
док чуваш колевке синова?
.
Јабуку носиш камену
и чврсто стежеш ка срцу.
Сто рана на Твом знамену,
уклесан стојиш на шкриљцу.
.
Чујем Ти срце ратника
што снажно у груди удара
к’ о звоно старог звоника,
срушеног давно, сред жара.
.
Скини тај оклоп камени
извежен златом и срмом
и пружи корак војнички,
крени са страже калдрмом.
.
Стићи ћеш, сигурно, до пред свануће
носећи крстове камене
кораком оштрим, до своје куће
што стоји крај стене стамене.
.
Камена стражо ратничка
опет су, ето, ратови.
Не спаваш, чекаш глас цврчка,
одоше Твоји синови!
.
Гробља су земљом расута
к’ о кад се распе сутон плав.
Гинуше и Твоји синови,
за грумен земље искричав!
М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“
Илустрација: Миливоје Мирић