Ратниче незнани, небески,

ко ли Ти мач тај искова,

да битке славом пронесеш,

док чуваш колевке синова?

.

Јабуку носиш камену

и чврсто стежеш ка срцу.

Сто рана на Твом знамену,

уклесан стојиш на шкриљцу.

.

Чујем Ти срце ратника

што снажно у груди удара

к’ о звоно старог звоника,

срушеног давно, сред жара.

.

Скини тај оклоп камени

извежен златом и срмом

и пружи корак војнички,

крени са страже калдрмом.

.

Стићи ћеш, сигурно, до пред свануће

носећи крстове камене

кораком оштрим, до своје куће

што стоји крај стене стамене.

.

Камена стражо ратничка

опет су, ето, ратови.

Не спаваш, чекаш глас цврчка,

одоше Твоји синови!

.

Гробља су земљом расута

к’ о кад се распе сутон плав.

Гинуше и Твоји синови,

за грумен земље искричав!

М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација:  Миливоје Мирић