Милоје Стевановић: Гори нема, бољег наћи немош


Чудан ти је тај мој сестрић. Занимо се он с Обрадовом ћерком кад је бијо момак. Обрад бијо пребего у Америку. Знао Жарко да е Милое по све добар, ал да е неваљо по питању женскиња. Начисто. Нема гори. А, земајле, Жарко и Обрад друговали. Ценили се. Једне прилике сопшти Жарко Милоју: Слушај, каже, ти шта ћу да рекнем ја тебе. Ви сте у тим вашим безбожнијем школетинама, вели, научили сто неваљалука. Није ни чудо кад државом управљају ништаци, што мјењају жене ко Цигани коње. Зинули сте ко азмани. Руднички бикови вам нису равни. Него оћу, вели, да ти сопштим једну

ствар: Да добро поведеш рачуна! Немојде оном поштеном човеку, што е моро од овијег пашчади да побјегне у бјели свјет, д-упропастиш оно златно дјете! Ако то, не дај Боже, урадиш, не излази ми пред-очи.

Једне вечери, тури Милое Наду на они његов мотор и доведе у Стевановиће. Каже, дово сам вам снају.

Мило Жарку. Види, овај му испоштово рјеч. Ал, јопет, зелењаш. Требо е да се стрпи да дјете заврши те школе што е почело, да он ослужи војску. Ал шта е ту е. Он моментално закоље прасе и позове комшилук да се попије и појде за

принову у кући. Било тујнак и пјесме и шале. Попијо и Жарко једну. Кадар и двије. Можда бидне и три. А њему ти бастало да прозбори коју. Умљо згодно да наздрави.

Подигне он чашу и каже:

– Вала вам, драги моји, што се сабрасте у овај дом вечерас да се зајно порадуемо и пјесмом дочекамо ово наше саденак треће дјете, снајку нашу, што нам украси кућу.

Добро дошла, ћери. Нек ти Бог дадне сваког добра, рода и плода. И ондак, додаде: Слушај ћери, неће ти, вели, ласно бити ш њим. Ал шта ћеш. Така ти судбина. Јопет боље што си се удала за њега, но да си скочила у Мораву.

Туј ти се сви насмију. Нако са срца. Шала е шала. Весело срце куђељу преде.

– Здрав си снајка и жива ми била!

– Од Бога ти здравље, тата!

Исј, беше мило Жарку што га она назва тата. Само што није полећо. Па реши да се јопет нашали:

– Кад мено боље размислим, дјете, да си скочила у Мораву можда би се некако докопала обале и тако се спасла. Ш њим ти спаса нема.Сви поцркаше од смија.

Ма, јес Жарко реко: нема гори одањ. Ал кад поглаш, бољег наћи немош, да ти ја, нако, поштено кам.

**

Млого се Жарко лјепо слаго са снајама. И с Надом, и потље, кад је дошла Гоца за Сава. Вољо иг ко очи у глави. Више но синове. И није то ни кријо. Ал и оне њега поштовале, нема шта. Ко икону. Ко рођеног оца. До задњег дана.

И ожалиле га, кад се преставио, ни ћери да е имо не би га тако жалиле. И ђецу васпитале да поштују. Кад су га поњели из авлије било четрнес попова. Запишташе унучад, ко црви. И камен је, мешчини, сузу пуштијо.

Причало се да така сарана није упамћена у Драгачеву.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s