На данашњи дан 1949. године рођен је у Београду Песник – Драган Симовић. Детињство је провео у брдима понад Ариља, на слаповима и водопадима Великог Рзава. Доживљаји из тог периода његовог живота оставили су у њему неизбризив позитиван траг, што се јасно уочава у његовој поезији и прози.

Један део живота проживео је и у Великом Гају, у близини румунске границе, где често, понекад свакодневно, дува ветар са Карпата доносећи му, кроз елемент ветар, инспирацију за његове оностране песме. Критичари, оковани материјалном енергијом, не знајући скоро ништа о многодимензоналности човека и света, његову поезију и прозу назвали су мистичном. Песнику, јасновидцу,  уроњеном у виша стања свести, то није сметало иако је финансијски пропатио због тога. Писао је за оне који то умеју да схвате и за далека покољења која ће доћи, а чији представници, првенци, већ долазе. Зовемо их нова деца, кристална деца, дијамантска деца…

Драган је, поред осталог,  био и главни уредник електронског гласила Србски Журнал. Писао је и објављивао свакодневно до трена одласка. Његови луцидни и бритки текстови објављивани су у многим гласилима, а и данас се објављују. Многи приватни сајтови почивају на његовим текстовима и његовом знању. За многе, скоро све, Песникове објаве, посебно песме, потребно је велико знање, посебно иницијацијско знање, које се усмено преноси са Учитеља на ученика и које се не може наћи у књигама, да би се правилно и дубиски схватиле.

*

Драган М. Симовић: Завичајна

Дошла је. За њом наиђоше кише…

И падале су дуго, дуго преко ума.

Дошла је и, никад више

Без песме није плистала шума.

.

Дошла је у праскозорје зелено неко,

У плавој хаљини с мирисом ружа.

Где ли је сада? Близу ил далеко?

Можда мртва, неком руке пружа?!

.

Дошла је. За њом долетеше птице.

Очи јој уснула пучина плава.

Лице божанско. Некуд криомице

Оде, у јесен, без поздрава.