Песников рођендан
На данашњи дан 1949. године рођен је у Београду Песник – Драган Симовић. Детињство је провео у брдима понад Ариља, на слаповима и водопадима Великог Рзава. Доживљаји из тог периода његовог живота оставили су у њему неизбризив позитиван траг, што се јасно уочава у његовој поезији и прози.
Један део живота проживео је и у Великом Гају, у близини румунске границе, где често, понекад свакодневно, дува ветар са Карпата доносећи му, кроз елемент ветар, инспирацију за његове оностране песме. Критичари, оковани материјалном енергијом, не знајући скоро ништа о многодимензоналности човека и света, његову поезију и прозу назвали су мистичном. Песнику, јасновидцу, уроњеном у виша стања свести, то није сметало иако је финансијски пропатио због тога. Писао је за оне који то умеју да схвате и за далека покољења која ће доћи, а чији представници, првенци, већ долазе. Зовемо их нова деца, кристална деца, дијамантска деца…
Драган је, поред осталог, био и главни уредник електронског гласила Србски Журнал. Писао је и објављивао свакодневно до трена одласка. Његови луцидни и бритки текстови објављивани су у многим гласилима, а и данас се објављују. Многи приватни сајтови почивају на његовим текстовима и његовом знању. За многе, скоро све, Песникове објаве, посебно песме, потребно је велико знање, посебно иницијацијско знање, које се усмено преноси са Учитеља на ученика и које се не може наћи у књигама, да би се правилно и дубиски схватиле.
*
Драган М. Симовић: Завичајна
Дошла је. За њом наиђоше кише…
И падале су дуго, дуго преко ума.
Дошла је и, никад више
Без песме није плистала шума.
.
Дошла је у праскозорје зелено неко,
У плавој хаљини с мирисом ружа.
Где ли је сада? Близу ил далеко?
Можда мртва, неком руке пружа?!
.
Дошла је. За њом долетеше птице.
Очи јој уснула пучина плава.
Лице божанско. Некуд криомице
Оде, у јесен, без поздрава.
Благодарим ти на свему Велики Човече…