К’о о брокат се поноћ по пољу расу

и капи своје у бисер ниже.

Онда се јутро окоми на росу.

Журно је, к’ о маглу, ка небу диже.

.

Само је шипраг чува кришом.

Те њене капи, к’ о вино точи.

Понекад, само, сретну се с кишом,

кад сузе тихо, небеске очи. …

.

И у том јутарњем магновењу,

кроз зраке сунца, к’ о од муслина

и лик се појави на камењу,

порука давна, од оца, за сина.

.

Скамењен војник са крајпуташа,

затечен пређом паукове мреже,

сам стоји, уместо међаша,

на груди своје, оружје стеже.

.

Он стоји мирно на вечној стражи

и међу чува к’о дивљу срму.

Погледом каменим он неког тражи,

док стоји ту, на сеоском друму.

.

Опет ће поноћ бисер да ниже,

скупивши брокат, јорган да кроји

и крхка јутра бити све ближе,

камени војник на стражи стоји.

.

Човек и камен у исто време

чувају земљу рођеног оца.

Ратова носише исто бреме

уз помоћ јединог Бога, Творца.

.

М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић