Милица Мирић: Опет ће поноћ бисер да ниже
К’о о брокат се поноћ по пољу расу
и капи своје у бисер ниже.
Онда се јутро окоми на росу.
Журно је, к’ о маглу, ка небу диже.
.
Само је шипраг чува кришом.
Те њене капи, к’ о вино точи.
Понекад, само, сретну се с кишом,
кад сузе тихо, небеске очи. …
.
И у том јутарњем магновењу,
кроз зраке сунца, к’ о од муслина
и лик се појави на камењу,
порука давна, од оца, за сина.
.
Скамењен војник са крајпуташа,
затечен пређом паукове мреже,
сам стоји, уместо међаша,
на груди своје, оружје стеже.
.
Он стоји мирно на вечној стражи
и међу чува к’о дивљу срму.
Погледом каменим он неког тражи,
док стоји ту, на сеоском друму.
.
Опет ће поноћ бисер да ниже,
скупивши брокат, јорган да кроји
и крхка јутра бити све ближе,
камени војник на стражи стоји.
.
Човек и камен у исто време
чувају земљу рођеног оца.
Ратова носише исто бреме
уз помоћ јединог Бога, Творца.
.
М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“
Илустрација – Миливоје Мирић