Велика Томић: Ћорави пут


И би дан…

Завеса сен по соби просу,

клизи свила, пар чарапа,

стрже кама расцветалу јесен.

Слашћу шапат ори

испијајући ширу у част

стопалског гажења.

.

И би сат…

Глава до рамена.

Би пој школског звона,

окрете се она

свилу да дохвати.

Сати кроз прсте цуре,

време је показатељ

смираја или буре.

.

И би Он, и Она…

И калдрма стара турска

степениште што горе води.

Крену Она и реч је опи.

Бациће чарапе и фину свилу

али неће спрати ширу.

.

И би ћутња…

Гробна тишина.

Само шкрипи оловка фина

мастило троши, траг забораву прави.

Заборави, не заборави

реч, ширу, сат….

И пут ћорави.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s