Срео сам Цијевну као што се дева лепојка среће

У мени су заиграле све реке и сва језера света

И заталасали се сви водеани испод божије капе

У трену у груду и оку пробуди се чуђење детета

.

Гледајујући жестоке чисте зелене ћудљиве таласе

Осетих да се одваја из мог сушта богиња жена

Изађе из срца са цветом у пунђи сунцем у очима

Очи у очи – опчињава мир сјај и лепота њена

.

У свакој жени осећам снагу и видим Цијевну

У чистим и бљештавим каменчићима моје реке

Видим сјајне драгуље особина моје бабе мајке

Сестре драге љубне и друуге – родбински далеке

.

Цијевна је река чисте лепоте и крајности ћуди

Тече кроз кањон таласима који живо навиру

И између камених ћувика изнад којих лете птице

Колико песми у њеном жубору и опасном хуку!

.

Тихујем на стени – у тиху се моја Нирванија буди

Листићи реалности до врха неба – сећања извиру

Цијевна и моја душа – то су две божанске лепотице

И ти зарони у ледну Цијевну – то лечи сваку муку!