Владан Пантелић: Богиња Цијевна
Срео сам Цијевну као што се дева лепојка среће
У мени су заиграле све реке и сва језера света
И заталасали се сви водеани испод божије капе
У трену у груду и оку пробуди се чуђење детета
.
Гледајујући жестоке чисте зелене ћудљиве таласе
Осетих да се одваја из мог сушта богиња жена
Изађе из срца са цветом у пунђи сунцем у очима
Очи у очи – опчињава мир сјај и лепота њена
.
У свакој жени осећам снагу и видим Цијевну
У чистим и бљештавим каменчићима моје реке
Видим сјајне драгуље особина моје бабе мајке
Сестре драге љубне и друуге – родбински далеке
.
Цијевна је река чисте лепоте и крајности ћуди
Тече кроз кањон таласима који живо навиру
И између камених ћувика изнад којих лете птице
Колико песми у њеном жубору и опасном хуку!
.
Тихујем на стени – у тиху се моја Нирванија буди
Листићи реалности до врха неба – сећања извиру
Цијевна и моја душа – то су две божанске лепотице
И ти зарони у ледну Цијевну – то лечи сваку муку!