Рефик Мартиновић: Игра судбине


Растали смо се

у дрхтају једне јесени

кад су се растајали

дремљива ноћ и

пробуђена зора.

Растали смо се

оне тужне јесени

кад смо између

мокрих прстију

стискали уморне птице

у јецају ветрова

који су болно носили

октобарски лишће

и тугом разливали улицу

док су димњаци

оплакивали лето.

.

Вечерас

у овој уморној ноћи

препуној звезда

кад сета постаје

моја молитва

желим да те бестидно волим

иако већ дуго

корачам од јуче

јер никад нисам разумео

тајне женске душе

или сам можда прећутао

неказане речи

зато смо били

само игра судбине

али ћеш увек бити срећна

млада и лепа

јер си песника волела.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s