Сваки твој камен причу има,

векови стоје уклесани у њему,

а дрвеће старо у коренима

вуче капи кише у земљу.

.

Све капи росе испиру јада,

муку и немост тишине горке,

свака као кап крви да пада,

али лечи – вида ране дубоке.

.

Оне остављене одавно ту,

да отрују тло које отров неће,

а киша и роса све исперу

док голуб наде на тло слеће.

.

Сваки твој праг кућа је,

чак и онај обрушен у рату,

свако слово прича све,

а коме ће рећи, ако не брату.

.

Брату своме, Србијо – Мајко,

човек човеку, ратар сељаку,

тужна песмо, оплакана бајком,

никада ниси живела у мраку.

.

Изникла семеном правде,

заливана Светињом кише,

расла са храстовима наде,

Србијо наша, Небу си вишље.