Куд год се окренем сенку видим

иако одавно Сунца нема.

Свога се страха тада постидим

јер давно прозрех шта нам се спрема.

Из света читавог страхом нас хране.

Слике нам безнађа тако творе.

Пружиће онда спасе „месијанске“

онима што страхом не сагоре.

Онога дана кад маске падну

па зверским жигом човека опашу

увидећемо судбину јадну

и проклињати неслогу нашу.

И људски сноп је снага неломна

па му саборност страхом се ломи.

Скуп искрица ватра је огромна

која нас силом Светог духа доми.