Љубинков син, Видое, стасо у доброг мајстора. Кад је бијо ђак учијо га мој сестрић Милое. Бијо он бистар и вредан, ал није вољо школу нилјек. Ко квочка узицу. Реко би се не ваља. Једаред он не уради домаћи. Увати га Милое, те ишиба. Подобро. Мено се после устручио и уво у-ред. Некако претравеља ту школу. И крене у мајсторију уз Љубинка. Прошло десет-петнес година, зида он Милоју викендицу. Једнога дана сишо народ с аутобуса и поред те викендице путом иде њи дваес и пешес. Милое за време градње бијо на одмору и мјешо малтер, додаво Видоју циглу и коешта. Таки ти је он. Ничег се не либи. Није плаћо простака, но он мешто њега запо. И све му нако

подилази, ко да е прави помоћник: Изволте, мајсторе!

Елем, кад је они народ с аутобуса бијо наспрам њиг, Видое зидо оџак на вр куће, па ће мистријом почети да лупа по кови. Што мож јаче. Кад се онај народ окрено горе-навише, Видое викне, што га грло носи: Простак, малтер!

Ал Милое нијабера. Вели: Изволте, мајсторе!

Кад замаче онај народ Видое се смијуљи:

– Кад си ме оно изударо, у школи, било ме срамота од ђевојчица. Е, сад сам ја тебе осрамотио. Вратик ти жалос за срамоту.

– Мајсторе, изравњали смо рачуне – вели Милое њему.