Милан Николић Изано: Магија ткања природе (1)
Космички бездан
Причај ми тихо о ноћи без звезда,
продри дубоко у очи моје,
пронађимо у себи црни космички бездан,
нека се наше душе споје.
Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,
нека сваки наш додир буде Божји дар.
.
Пробуди дивљину природе у мени,
заједно са ураганским ветровима да летим,
да морем стене дробим, да оно у мени пени,
одузми ми моћ, да са неба слетим.
Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,
нека сваки наш додир буде Божји дар.
.
Хајде да се одрекнимо свих људских чула,
да задржимо само љубав за додир са светом,
у ватри страсти нека горе наша тела,
у радости да живимо, овенчани срећом вечном.
Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,
нека сваки наш додир буде Божји дар.
.
Лептиров животни пут је кратак и зато ретко прекида свој лет.
Покаткад слети на нечију руку, јер њему су мирис цвета и мирис чисте
душе довољни да нахрани себе за дан, дуг као људски век. Оној
којој слети лептир на руку, може имати моју, заувек.
.
Твоје мисли за мене су биле као олујни ветрови и ледена киша за
кишобран. Штитио сам те, а ти си ме њима сломила. Сада, по невремену,
само вунену капу на глави носим јер знам како боли када
неразумевање љубавног поштовања неког другог ломи. А у глави
ми још увек сунце сија на ведром небу. Грејем људе жарким мислима,
пишем песме о љубави, желим свима своју светлост да поделим и да
им она прија. Ако је у теби остало још мало ведрине у мислима, дођи.
Бићу ти капут, џемпер, шал или било шта друго што тело, душу и срце
греје и што на себи можеш да носиш, а да никада тебе и мене било која
хладноћа, спољашња или унутрашња, не заболи.
.
Не, заиста не тражим много.
Одведи ме некуд далеко, где ћемо бити сами,
и нахрани ме својим осмехом.
Трпеза ће нам бити загрљај, а посластица мир душе.
Заузврат, закључаћу те саму у своје срце.
Не, заиста не тражим много, а дајем ти све.
.
Кишни дан је за мене само мали животни предах од твојих опојних
мириса које си оставила по мени. Сутра ће сунце засијати, а ја ћу опет
процветати. Зато мени није важно какав је дан, мени је важно да те
увек на себи осећам.
Пас никада неће постати вук ма колико дубоко у шуму залазио.
Оно што му следи јесте: ако преживи, постаће бесна џукела која мрзи
саму себе и свет око себе, не схватајући једноставну истину да је
главна карактеристика вука љубав, јер она је та која га учи да никада
свој род не изда и да увек воли оно што јесте.
.
М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“