Милан Николић Изано: Магија ткања природе (1)


Космички бездан 

Причај ми тихо о ноћи без звезда,

продри дубоко у очи моје,

пронађимо у себи црни космички бездан,

нека се наше душе споје.

Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,

нека сваки наш додир буде Божји дар.

.

Пробуди дивљину природе у мени,

заједно са ураганским ветровима да летим,

да морем стене дробим, да оно у мени пени,

одузми ми моћ, да са неба слетим.

Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,

нека сваки наш додир буде Божји дар.

.

Хајде да се одрекнимо свих људских чула,

да задржимо само љубав за додир са светом,

у ватри страсти нека горе наша тела,

у радости да живимо, овенчани срећом вечном.

Дозволи ми да удишем твој мирис и твој дах,

нека сваки наш додир буде Божји дар.

.

Лептиров животни пут је кратак и зато ретко прекида свој лет.

Покаткад слети на нечију руку, јер њему су мирис цвета и мирис чисте

душе довољни да нахрани себе за дан, дуг као људски век. Оној

којој слети лептир на руку, може имати моју, заувек.

.

Твоје мисли за мене су биле као олујни ветрови и ледена киша за

кишобран. Штитио сам те, а ти си ме њима сломила. Сада, по невремену,

само вунену капу на глави носим јер знам како боли када

неразумевање љубавног поштовања неког другог ломи. А у глави

ми још увек сунце сија на ведром небу. Грејем људе жарким мислима,

пишем песме о љубави, желим свима своју светлост да поделим и да

им она прија. Ако је у теби остало још мало ведрине у мислима, дођи.

Бићу ти капут, џемпер, шал или било шта друго што тело, душу и срце

греје и што на себи можеш да носиш, а да никада тебе и мене било која

хладноћа, спољашња или унутрашња, не заболи.

.

Не, заиста не тражим много.

Одведи ме некуд далеко, где ћемо бити сами,

и нахрани ме својим осмехом.

Трпеза ће нам бити загрљај, а посластица мир душе.

Заузврат, закључаћу те саму у своје срце.

Не, заиста не тражим много, а дајем ти све.

.

Кишни дан је за мене само мали животни предах од твојих опојних

мириса које си оставила по мени. Сутра ће сунце засијати, а ја ћу опет

процветати. Зато мени није важно какав је дан, мени је важно да те

увек на себи осећам.

Пас никада неће постати вук ма колико дубоко у шуму залазио.

Оно што му следи јесте: ако преживи, постаће бесна џукела која мрзи

саму себе и свет око себе, не схватајући једноставну истину да је

главна карактеристика вука љубав, јер она је та која га учи да никада

свој род не изда и да увек воли оно што јесте.

.
М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s