Анђелко Заблаћански: Кад смирај


Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,

Јер можеш ми поглед озарјем завести –

А не желим више да га надом дражиш:

Да вече и јутро негде ће се срести.

.

Кад сутон ме узме – једноставно, ћути;

У осмеху немом вратиће се сање

Да су некад могли срести нам се пути,

Само да смо знали желети се мање.

.

Кад сутон ме узме – певаће славуји,

Јер ту песму само ноћ уме да слуша,

У души кад јава престане да бруји –

И роса кад срце престане да куша.

.

Кад сутон ме узме – а већ је узео

Уморне ми усне негдашње врелине;

Жудњу коју скрива један тамни вео;

У мислима само магле и белине.

.

Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,

Јер можеш ми поглед озарјем завести –

А не желим више да га надом дражиш:

Да вече и јутро негде ће се срести.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s