Кад ме нешто схрва, бежим код Ње.
Да тежином погоде ме речи
и састану се две судбине.

Велика си, знам те душо гозбена.
Гозбом живот у шарку си претворила.
О камен се чешеш, бестидницо гујо,
стари живот кошуљицом са себе да стргнеш.
Пером ропћеш да осушиш ране,
са висине на све стране гледаш.
Пужње ти черуп не видело,
а камоли арку златом пресијану.

Срешћемо се опет, кафу грку у трње да распем
а благу на сунцу да сварим.
Да нам шербет буду разговори.

Фото: Н. Аљтман. Портрет А. А. Ахматове, 1914. год. Руски музеј.