Славко Перошевић: СРБИ


У Европи у срцу Балкана

Има један народ богом дани

Што са митом косовскога боја

Шест вјекова своју душу храни

Ту ђе Дунав и дубока Сава

Кроз панонску протичу равницу

Живе људи , што су од вајкада

Умирали с’ осмјехом на лицу

Ђе Цетина кроз поља вијуга

Ђе урвине , Лим с’јече плаветни

Живе људи , душе благородне

Живе људи , храбри и паметни

Ђе хук стоји Ситнице и Дрине

Ђе Морава цвјетне плави равни

Ђе се исток са западом спаја

Живе Срби народ православни

Ту је Његош додирнувши звјезде

Изњедрио своја славна дјела

Ту је Милош напис’о Сеобе

Ту је Андрић добио Нобела

Ту су многе војштиле армаде

Од бојева ту се земља тресла

Ту је рођен Михаило Пупин

Ту је очи отворио Тесла

И одатле отишо у свијет

Ђе атлански океан пјенуша

Али српством до краја живота

Дисала је Николина душа

Да’ дар имам великог Хомера

И његову оловку у џепу

Не бих мог’о све велике Србе

Поменути у једноме епу

Све јунаке челичнога срца

Војсковође , мудраце , поете

Што су име прославили српско

Широм св’јета и широм планете

Бог да мисо’ подари ми бритку

Ко оштрицу мача или ножа

Да ми озгор’ из небеског царства

Шапће риме Јесењин Серјожа

Да ме Свети подучава Сава

Да ум имам Думе ил’ Толстоја

Ја опјеват , не бих мого дјела

Великијех српскијех хероја

Нит све тешке муке и несреће

Што трпјесмо у злу и расулу

Ко опјеват може Јасеновац

Ко опјеват може Ћеле кулу

Да смо били мало мање храбри

И повит се знали када треба

У земаљском сада би нас царству

Било више но у царству неба

Ал наш народ није хтио никад

Пред силама моћним да се згрби

Ми смо људи непокорног духа

МИ СМО ГОРДИ ПРАВОСЛАВНИ СРБИ

Наш род славни вјековима стоји

Ту ђе царства мегдане дијеле

За крст часни и слободу златну

Рјеку крви , пролили смо вреле

Пркосили кукастоме крсту

Петокраци и полумјесецу

Ал Исус је Христос са небеса

Вазда чуво своју српску дјецу

Пркосили великим и моћним

Умирали не пуштајућ слова

Ал одрекли нијесмо се никад

Православне вјере и Косова

На Кошаре и Кајмакчалану

Гдје је поток људске крви тек’о

Гинули смо храбро пјевајући

“ Боже правде “ и “ Тамо далеко „

Кад год да је на род православни

Ишла нога проклетог туђинца

Стајао је у крвавом рову

Црногорац поред Шумадинца

Кад год да је пут светиња наших

Пукла пушла клетога крвника

Ужичанин јуришо је храбро

Покрај свога брата Крајиш

ника

Херцеговац поред Личанина

Љутијех је допадао рана

Ми смо Срби , ко храст који има

Један корјен а стотину грана

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s