Драгош Павић: Песма о Миљковићу


Младост протутња на реци живота,

опра распарене, искрићаве снове,

прели се мраком затамњење

и привуче лелек што кратковидност зове.

.

Насрнуше да чују поклич огорчен

што склизну у пркосну нутрину,

послаше позив упућен напаћеном,

да разапне врисак за трулу нигдину.

.

Авај, загорчење хтеде пречину,

уз минулост бризну и близина

да сатре узаврелост година,

да на огласју остане неплодна целина.

.

Чији је отров окуражио пламен

набреклих језика рожнатих

да смртоносно даривају отеклину

и пост-срамно наричу у безубу маглину.

.

Ако је ОН био охоли протест горчине,

преко адских усклислих махова

нека се сатру ветрови рушилачки

а оплоде светачке врлине.

Д.П: Збирка “Суза старог кестена“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s