Драгош Павић: Песма о Миљковићу
Младост протутња на реци живота,
опра распарене, искрићаве снове,
прели се мраком затамњење
и привуче лелек што кратковидност зове.
.
Насрнуше да чују поклич огорчен
што склизну у пркосну нутрину,
послаше позив упућен напаћеном,
да разапне врисак за трулу нигдину.
.
Авај, загорчење хтеде пречину,
уз минулост бризну и близина
да сатре узаврелост година,
да на огласју остане неплодна целина.
.
Чији је отров окуражио пламен
набреклих језика рожнатих
да смртоносно даривају отеклину
и пост-срамно наричу у безубу маглину.
.
Ако је ОН био охоли протест горчине,
преко адских усклислих махова
нека се сатру ветрови рушилачки
а оплоде светачке врлине.
Д.П: Збирка “Суза старог кестена“