Пробуди ме звук гусала,

Што на моме зиду стоје,

Познату ми пјесму гуде,

Најмилије гусле моје.

.

Разлијеже се звук около,

Све се чује до крај села,

 Од трептаја струна њених,

 Одлијежу брда бјела.

.

Срце ми се цепа моје

 Узаврела крв у телу,

Од гусала, њеног гласа,

Пробуди се све по селу.

.

 Мили Боже шта се збива,

 У поноћи дома мога,

 Не могу ја доћи себи,

Од гусала зова тога.

.

Обасја ме нека светлост,

Приказа се мило лице,

Василија Острошкога,

Урезано у Литице.

.

 Светитељу ти Острошки,

Што ми Срце ноћас гану,

Појави се у дом овај,

Да залечиш нашу рану.

.

Обасја ме светлост твоја,

 Насмијано твоје лице,

 Светитељу ти мој мили,

Што ме гледаш са литице.

.

Благост нека у том трену,

Озари ми моје лице,

Гусле гуде не престају,

Сад још јаче оне јече.

(Скраћена верзија)