Ти, црвена жено, с очима од ватре,

страсна као море, разблудна кô змија,

тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре,

и сиктању твоме мој грч бола прија.

.

Одлази, о страсна царице сатира,

и сажежи косе и разгубај усне,

и разлупај мрамор нимфијских кумира,

и рашчупај недра крв на њих да пљусне.

.

Дубоко у мене зарила си нокте.

Ја у дивљем вриску чупам своје прси,

гризем сама себе и јаучем док те

Осећам где пијеш моје мушке рси.

.

Измрвљен и крвав, а пијан од злости,

ја осећам: понор очију ме гута,

а твој луди танац прожима ми кости,

твој ниобски осмех мозак ми полута.

.

Целовом би једним спржила ме цела,

испила сву младост и дрхтање сока,

док би твоја дојка ледена и бела

голицала гробље мог спрженог ока.

.

Ај, чупао бих ти усне, врат и очи,

смрвљену до смрти засуо те блатом,

на надгробној твојој урезао плочи

Грифоса праћена керувимским јатом;

.

Великом и страшном клетвом из дубина

мртву бих те клео луд од очајања,

пио бих у болу и, пијан од вина,

јецао у поноћ песму покајања;

.

Луче нове вере хтео бих да дижем

за векове нове кô знак васкрсења,

ја, што кô крај сфинкса у прашини гмижем,

ја, сулуди Јуда палог поколења;

.

Апостолским звуком симфоније једне

певао бих химну што умрле буди

али… моје усне за уснама жедне,

а измрвљен мозак тражи смрт у блуди:

.

Дршћући те грлим руком што сва пече,

пропињу се теби испуцале усне,

душа хоће вечност пољупцем да рече,

а крв у кап једну стопи се и згусне.

.

Авај, сфинксе врели пожудних усана,

ти си луди демон, што љубећи дави,

ти си врело подне мог блиставог дана,

орао што жртву диже и крвави.