Милутин Бојић: Грифос
Ти, црвена жено, с очима од ватре,
страсна као море, разблудна кô змија,
тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре,
и сиктању твоме мој грч бола прија.
.
Одлази, о страсна царице сатира,
и сажежи косе и разгубај усне,
и разлупај мрамор нимфијских кумира,
и рашчупај недра крв на њих да пљусне.
.
Дубоко у мене зарила си нокте.
Ја у дивљем вриску чупам своје прси,
гризем сама себе и јаучем док те
Осећам где пијеш моје мушке рси.
.
Измрвљен и крвав, а пијан од злости,
ја осећам: понор очију ме гута,
а твој луди танац прожима ми кости,
твој ниобски осмех мозак ми полута.
.
Целовом би једним спржила ме цела,
испила сву младост и дрхтање сока,
док би твоја дојка ледена и бела
голицала гробље мог спрженог ока.
.
Ај, чупао бих ти усне, врат и очи,
смрвљену до смрти засуо те блатом,
на надгробној твојој урезао плочи
Грифоса праћена керувимским јатом;
.
Великом и страшном клетвом из дубина
мртву бих те клео луд од очајања,
пио бих у болу и, пијан од вина,
јецао у поноћ песму покајања;
.
Луче нове вере хтео бих да дижем
за векове нове кô знак васкрсења,
ја, што кô крај сфинкса у прашини гмижем,
ја, сулуди Јуда палог поколења;
.
Апостолским звуком симфоније једне
певао бих химну што умрле буди
али… моје усне за уснама жедне,
а измрвљен мозак тражи смрт у блуди:
.
Дршћући те грлим руком што сва пече,
пропињу се теби испуцале усне,
душа хоће вечност пољупцем да рече,
а крв у кап једну стопи се и згусне.
.
Авај, сфинксе врели пожудних усана,
ти си луди демон, што љубећи дави,
ти си врело подне мог блиставог дана,
орао што жртву диже и крвави.