Анђелко Заблаћански: Недосањани снови


Заборавио сам кораке без посртања

Све недосањане снове на дивљем облаку

И ноћи заборавих пуне свитања

Ухапшен од живота у вечитом мраку

.

Пронашао сам душу у паучини ока

Пијанство у бескрају видика васионе

Заборавио сам уздах у бразди заскока

Заробљен на лађи што неповратно тоне

.

Заборавио сам мирис росе негажене

Месечеве сенке на девојачким грудима

Пронашао сам мисли звезде угашене

Тежњу ка псима и црвима а не људима

.

Заборавих сва лутања маглама ума

Разузданост пролећа у освите лета

А сазнадох истину на друму без друма

Убијену жељу да део сам овог света

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s