Не, не, нећу дугу равницу у свом срцу…

Она би да ме Првотном сну изручује!

Хоћу планине – велике, веће и највеће,

На чије врхове пењу кораци тихи к’о олује.

.

Не, не, нећу да носим џак пене или вуне…

Он би да ме у свилен кревет одвуче!

Хоћу праве терете – брда, водеане, планете,

Који воде у Вечност сутра, данас, јуче.

.

О, наш Боже, са тобом је и тешко и лако!

Тражиш покрет и жестину, не гледаш у млако!

Смераш у срца да широм отворе врата,

За непријатеље, нејаке, сужње, комшије, брата…

.

Ево идем тихо и одлучно, пуноглаве главе…

Нисам жељан жеља, нисам кренуо пут славе.

Ударај ме, а и милуј Боже – да се отрезни глава!

Истргни ми су-ров талог срца – нек постане лава!

.

Не, не, нећу снено љуљуљкање ни почасти света!

Нећу палате, дипломе, уг-лед, нећу задах рата!

Хоћу очишћену потку свих бића и планета!

Хоћу Стварање нових Универзума – Простор Злата!