Илија Зипевски: ВИД – ДИВ


Александар Дугин нам у својој књизи „Хиперборејска теорија“ преноси учење Хермана Вирта о северном поларном пореклу човечанства (беле расе) и првобитном свештеном писму потеклом из те традиције. На  основу структуре изворног писма о којем нас извештава Вирт, извео сам систем Кола Године от 16 поља (северноатлантска традиција) у који се Азбука (старословенска) са својом структуром и значењима слова савршено уклапа. Коло Свештене Године је уједно календар, писмо, збирка начелних принципа Творевине и законик свемирских процеса који се отвијају током Кола Године, како у човеку тако и у друштву, природи и Свемиру а у чијем средишту је Сунце – Син Божији, Изворник Свести/Звука/Светлости (АБВ) на земаљској равни.

ГОД је Господ, а ГОДИНА је Господина относно Господња или како би рекли: Лето Господње – Лето Године. Бог Господ је Вишњи Бог који влада над целим Колом Године – Он је заправо Год (GOD, GOTT) или Година (Коледар), док су остали богови, борови или божила Њему подређени относно представљају само отређени вид Господа унутар Његовог Кола – отређене периоде Године относно отређену силу, атрибут Вишњег Бога Господа. Господ на нашој, људској равни је Сунчев систем са Сунцем – Сином Божијим у средишту. Син Божији потиче от Отца, Свевишњег Бога који извире из средишта Свемира и који обухвата читав Свемир, све створено и сва Кола и Године на свим размерама Свемира. Син Божији – Сунце и Сунчев систем налазе се унутар Отца и сачињени су от истих елемената, относа и законитости као и Свевишњи Бог Отац, само на нижој равни относно размери.

Херман Вирт тврди да су постојала два таласа пресељења човечанства из северне окополарне прапостојбине. Први талас су наводно носиоци прве крвне групе (вероватно 0) и они су испрва успоставили северноатлантску традицију (календар от 16 поља) да би се временом спустили још јужније (испод 46. степена г. ш.) и успоставили јужноатлантску традицију (календар от 12 поља). Други талас људи (по Херману то је народ Туата), наводно носиоци друге крвне групе (вероватно А) задржао се дуже у северним окополарним областима сачувавши поларну традицију да би се најзад и они преселили са крајњег севера под навалом захлађења. Ова два таласа обликовала су пра индоевропски народ и културу.

Ово херманово предање у извесној мери потврђују савремена ДНК генеалогија, геологија и предање из древних ведских списа. Наиме, геологија нам говори да је захлађење које је поступно у лед оковало већи део земљине северне полулопте, наступило пре 70.000 година да би свој врхунац достигло пре између 18.000 и 26.500 година. Период пре захлађења (пре између 70.000 и 130.000 година) северне окополарне области отликовала је пријатна клима, погодна за растиње и људски живот. У ово време можемо сместити процват северне поларне цивилизације, наводне Хипербореје – прапостојбине белог човечанства. Са долазком захлађења, народ почиње да се сели јужно.

И хаплогрупу ДНК генеалогија проналази на Балкану већ пре 40.000 година. Сматра се да И хаплогрупа долази на Балкан са Кавказа где се отдваја от старије ИЈ хаплогрупе. И хаплогрупа би могла да отговара првом таласу пресељења са севера. От И хаплогрупе потичу И1 (присутна код Германа – Скандинаваца и Балта) и И2 хаплогрупа (присутна код Словена али доминантна код јужних Словена – Срба динараца).

Р1 хаплогрупа која је поред И најприсутнија међу индоевропским народима појављује се први пут у јужном Сибиру пре 22.000 година. Р1а хаплогрупа се проналази пре 11.000 година на Дњепру заједно са И2а хаологрупом а Р1б проналазимо у Лепенском Виру пре око 9.000 година такође са И2а хаплогрупом. Р1а хаологрупа припада Аријевцима који су сачували предање о северном окополарном пореклу (иранска Авеста, Рг Веда). Р1 хаплогрупа би стога могла да отговара другом таласу пресељења са севера који се отвијао преко Азије, тачније Сибира, Тибета, Ирана, Кавказа, Европе. Један крак ове групе (Р) населио је Северну Америку где проналазимо Р хаплогрупу међу отређеним племенима северноамеричких Индијанаца. Р1а хаплогрупа присутна је међу Словенима (доминантна међу северним Словенима), Балтима, потомцима Аријеваца (Индуси, Иранци) и другим азијским племенима. Р1б доминантна је код западних Европљана (Келта, Германа, Латина).

Постоје и други докази који могу да подкрепе причу о томе да су наши преци у давнини населили Европу баш преко Азије (Сибира и Тибета) спуштајући се са севера, но та прича заслужује посебну објаву. Сада се враћамо на писмо.

Херман Вирту у својим описима природе првобитног писма-календара говори да су се речи-идеје Свештеног Језика обликивале у относу на место слова и стога његово значење у оквиру Кола Године. Отређена реч-идеја би имала једно значење када се обликује узлазном путањом Кола а друго, супротно значење када се обликује силазном путањом Кола. Херман даје пример отређених словних скупова  који се у случају идеје коју изражавају читају двосмерно (ру – ур, илу – ули итд). Имајући ово у виду као и графички приказ Азбучног Кола Године, можемо да разумемо порекло и значај многих палиндрома (двосмерних речи) у србском језику.

Србски језик обилује множтвом двосмерних углавном трословних речи као што су: ВИД – ДИВ, ГОР – РОГ, БЕЛ – ЛЕБ (леп), ЗАР – РАЗ, ДАН – НАД, ДАР – РАД, ЖЕН – НЕЖ, ЗИД – ДИЗ(ати) итд. У питању су најчешће божанска, света имена, имена која везујемо за Светлост Сунца и относ између Неба и Земље. Ја ћу у наредним објавама, почевши са овом обрадити четири такве најважније речи.

Доњи полукруг азбучног Кола (плаве боје) представља Небо относно Дух док горњи полукруг (црвене боје) представља Земљу относно Тело. То значи да она реч која је обликована словима у смеру Године, от зимске краткодневнице ка летњој дугодневници преко пролећа (обрнут смер казаљке на сату), от АЗ ка УК – означава појаву која са Неба силази на Земљу, док иста та реч читана уназад, от УК ка АЗ означава појаву која се са Земље уздиже ка Небу.

ВИД – ДИВ

ВИД (Види Добро) је појава која са Неба силази на Земљу а то је Изворна Светлост (Вид Свевишњег) као и светлост Сунца – Божијег Сина којег зовемо Вид или Световид. Све остале остале звезде и планете на небу скупа зовемо Виделима. ВЕД је и знање, наука која долази отозго, из вишег, небеског поредка. ВИД је име и чеоне чакра – средишта човековог вишег ума (вид и слух)- друга умна чакра от три које припадају небеској сфери.

ДИВ је обрнути принцип који се са Земље издиже ка Небу. Дивови су горостаси, висока или џиновска бића. Дивовима називамо и јаке, храбре, моралне и духовне личности – подвижнике. Дивота, дивноћа али и дивљина долазе из ове идеје. ДЕВ је облик који означава божанственост која се у србском језику приписује женском бићу у периоду пре полних относа или брака као: девица, девојчица, девојка, дева. У санскрту назив Дева је припао светлим божанствима или божилима попут Индре, Варуне, Сурје, Агнија итд.

Слово ДОБРО које је садржано у речи ВИД – ДИВ, отговара срчаној чакри, средишњој чакри човековог бића која помирује његову духовну и телесну природу. Диван или див је онај појединац који своју животну енергију из ЗЕМЉЕ подиже у срце, у ДОБРО, а из срца је прелива у више умне центре, у БУКИ ВИДИ чакру што омогућава проток духовних енергија које даље стимулишу рад епифизе (В) и хипофизе (Б). Хипофиза лучи соматотропин – хормон задужен за раст костију у дужину, док епифиза лучи мелатонин – хормон сна који подстиче прозорљивост и видовитост. Дакле ДИВ и ДИВОТА је човеково уздизање ка небеској равни от које је потекао. Девојка улазком у брак постаје жена (ЖИВОТ чакра) што значи да се њена свест усмерава на животну енергију (телесне чакре) којом суделује у земаљским, чулним и животним делатностима или обавезама. Тек када човек обузда или иживи своје ЖЕЉЕ и ЖУДЊЕ (или када заврши са својим световним обавезама), животну енергију може неспутано да преусмери у ДОБРО где се она преображава у духовну енергију која отвара ВИД.

ВИД је дакле на човековој равни духовна енергија која се из чеоне чакре ВИД спушта до срчане чакре ДОБРО. Ово се дешава несвесно док спавамо (лучењем мелатонина) и зато нам је сан неопходан. Када свесним напорима своју животну енергију преображну у ДОБРУ као духовну подигнемо у ВИД то је онда категорија ДИВ.

На равни Сунчевог система ВИД је сунчева Свест/Звук/Светлост која се шири из сунчевог средишта обасјавајући планете. ДИВ је раст бића са планета назад ка Сунцу под привлачним дејством сунчеве светлости относно ВИДА. И ово може да се подведе под познату реченицу при верској служби: Славу Теби узносимо или Слава Теби Боже.

ВИД – ДИВ је двосмеран пут Славе Небеске. От ума до срца, от срца до ума. От Сунца до човека, от човека до Сунца. От Сина Божијег до сина човечијег и от сина човечијег до Сина Божијег. Ово је све могуће изчитати из графичког приказа Азбучног Кола Године. Глагољични приказ ове речи даје још јаснију представу относа који ова слова међусобно образују.

лија Зипевски, АзБукВеда, четрнаести наставак)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s