Снежана Ђинђић: Путовање
Узимам све моје беле путеве
пређене по земљи овдашњој
сабирам их у једну тачку времена
простори се нижу један на други
моје је да одаберем до које дубине
да себе одведм у сећање?
Неко ме милује по дугој коси
глава ми на скуте мајчице Мокоше.
Златна светлост прелама се у води
Радмир чувар извора силе живота
пева песму умилну и намернике поји.
Трчим по пољу складног шаренила
пењем се на брдо уцветало лепотом
кад тамо Јасни Соко седи и плаче.
Кад ме виде у чуду се нађе јер
сви га пуштају да се самоисцели.
Спремна сам да послушам његову причу.