–Посвећено времену у којем живимо-

– Умро је Басара – рече Теофил покушавајући да веже у коњски реп своју масну и седу косу.

– Који Басара? – зачуђено упита Бранко по навици зализујући своју већ сасвим проређену косу.

– Светислав.

– Не могу да се сетим ко је тај човек.

– Онај што си му пре седам година дао глас за Нинову награду.

– Немам појма. Сећам се да сам гласао за књигу с неким медицинским насловом, а ко је био аутор, веруј ми нисам ни тад знао. Искрено, мислио сам да је то писао Јован Марић, па нисам ни читао. Верујем човеку. Он је сексолог и зна све о том оралном и аналном сексу.

Басара све слуша. Седи за истим столом с њима, покушава да покрене вилицу да им каже да је жив, да ће им све по списку у свом следећем роману, али не успева. Укочен је као смрзнута свињска полутка. Некако се трзне, обори чашу и пролије напола испијени шприцер испред Теофила. Добро је – помисли – сад ће видети да сам жив.

– Пази шта радиш – обраћа се Теофил Бранку. – Чиме сад да наздравим за покој душе нашег Басаре.

– Ево ти пола мог. Живели. Нино нек му душу прости – кроз смешак ће Бранко.

 

Они се смеју мојој смрти. И који им је сад тај Нино? У Бога не верују. Исмевају ме! Хеј, мене највећег српског писца XXI века. Како ми се омаче ово српски? Глупост. Басара се унео у своје мисли и не примети да за столом више нема Теофила и Бранка. Сам је, али сад  у свом стану. Хода. Добро је. Није укочен. Није више смрзнута свињска полутка. Мора да је од пића. Престаће да пије.

Одједном, неко га лупи по рамену. Трже се и угледа Косача. Ипак сам мртав – помисли.

– Јеси – ошину га прозукли глас. – Имаш лепу библиотеку. Чек, чек – немаш Време смрти?

– Имао сам. Верујте ми. Све четири књиге. И ону што је прва добила ову моју награду.

– Коју? – строго ће Смрт.

– Не могу да се сетим.

– Корени. И где су ти?

– Палио сам њима ватру. Зашто ме тако гледате? Тако су ми рекли да морам ако хоћу међу велике писце.

– Све знам – замахну Смрт косом као кад коси коров на буњишту. – Али на реку не можеш без тих књига. Мораш имати све четири. Пет, у ствари.

– Где да их сад набавим овако мртав?

– Е, где! Ено их у твојој спаваћој соби на ноћном сточићу. Узми и Немам више времена, Тражим помиловање… Све ти је то ту. И пожури, Чамџија те чека.

– Који Чамџија? – уплашено пита Басара. – Не волим реке и чамце. Не знам да пливам.

– Харон, Светиславе. Харон те чека. Ха–ха–ха! – грохотом се смејао Косач.

Басара се осврну око себе док му се крв ледила у жилама од еха који му је пробијао бубне опне. Нигде Косача. Нигде његовог велелепног стана. Нигде његове велике библиотеке. Ни његових награђених књига нема. Стоји у блату на обали реке док магла притиска и реку и њега. Хладно му је.

– Која ли је ово река? – прошапта стишћући свежањ књига.

– Није Морава, не бој се – кроз језив смех му се обрати Чамџија.

Басара се зачуди како му тако прецизно читају мисли и Косач и Чамџија. Где је он? Где су сад Теофил и Бранко? Где је Професор који га је увек штитио од свију који су га нападали? Где су сви с којима је банчио и пијанчио? Зашто му сад нико не помогне? Сад кад му је најтеже, док као студент држи књиге Добрице Ћосића и Десанке Максимовић испред Чамџије који му се смеје у лице.

– Хајде, улази да те превезем на другу обалу – наређује му Харон. – Али прво ми рецитуј Срећу да не би пливао реком којом су сви пре тебе превезени чамцем.

– Немој. Ево:  Не мерим више време на сате, ни по сунчевом врелом ходу, дан ми је кад његове се очи врате и ноћ кад поново од мене оду.

– Браво. Видиш да знаш. А сад Тражим помиловање… За јерес, та би баш легла у овом тренутку.

– Немој, молим те. Немој. Не знам та помиловања. Ево Стрепњу знам… Не, немој ми прићи…

– Доста! – дрекну Харон. То те нисам питао. Мораш пливати до друге обале.

– Немој! – завапи снисходљиво Басара. – Удавићу се. Не умем да пливам.

– Не можеш се удавити кад си већ мртав. А људси измет и не може да потоне. Загази! – смејао се Харон док се Басара давио гутљајима прљаве воде из Ахерона.

.

– Ама човече, пробуди се. Сви су већ отишли. Дреждим целу ноћ овде само због тебе. Ево, већ свиће. Имај душе. Жена ће ме оставити.

– Ко си ти? – трза се Басара. – Нећу да рецитујем.

– Ко те тера! Само иди.

– Знаш ли ти ко сам ја?

– Добио си неку награду. Пувао си се целе ноћи.

– Нинову.

– Опа! Што ми ноћи немају сванућа, што кафана постаде ми кућа… – пева конобар.

– Шта ти је то? – већ је сасвим будан Басара.

– Нинова песама.

– Ко ти је тај?

– Како ко? – чуди се конобар. – Нино Решић. Певач. Тај чију си награду добио.

1.фебруар, 2021.година; часопис  „Суштина поетике“