– Николи Симићу Цигу –

.

Отиш’о си тихо и без помпе

Па ми груди нека туга реже

Ми смо Срби незахвалан народ

Опрости нам небески витеже

.

Пар краткијех објава на фејсбук

Нешто људи на сахрану твоју

То сва почаст бјеше што Србија

Ода своме ратноме хероју

.

Ни почасног не бијаше вода

Јек плотуна није ваздух пара

Од тебе се славни комаданте

Опростило једва пар другара

.

Ал’ кад данас тужна вијест дође

Да је умро Балашевић Ђоле

Српски народ диже се на ноге

Вјечне да му плете ореоле

.

Гледајући све то из близине

Неправда ме забоље дубоко

Па сам себе запитах због чег’ је

Српству дражи славуј него соко

.

Он је пјев’о о љубави риме

Читав живот свирао гитару

А ти Циго са пушком у руци

Од усташа бранио Динару

.

Он пјевао о “ Шес’десет некој „

И баладу о Васи Ладачком

А ти брате свете земље српске

Заливао са крвљу јуначком

.

Он свирао и стицао славу

Ти душманском пркосио метку

Он шеширић носио на главу

ТИ ВИТЕЖЕ ЦРВЕНУ БЕРЕТКУ

.

Он живио живот умјетника

Опјевав’о морнаре и снаше

А ти љуте предводио Книнџе

И чекао на мегдан усташе

.

Ти си Циго био јуначина

Им’о срце чврсто кано челик

А за Ђола кажу да је био

Мали Србин ал’ Умјетник велик

.

Ове зиме и тебе и њега

Страшне смрти однесе олуја

Ал’ ја ипак кано епски пјесник

Више жалим орла но славуја