Николај Заболоцки: Јуче, кад сам о смрти мислио
Јуче, кад сам о смрти мислио
Разјари се душа ко што уме.
Природа је – тужан дан је био –
Гледала у мене тмином душе.
.
Неподношљив бол због растајања
Прободе ми срце тога трена.
Све сам чуо – пев вечерњег грања,
Говор воде, мртви крик камена.
.
Скитао сам пољем, кроз крај мрачни,
Улазио без страха у сене,
Мисли мртвих – стубови прозрачни
Дизаху се до неба крај мене.
.
Пушкинов се глас над лишћем јави
И пој птица Хлебњикових с воде.
Сретох камен – у њему се прави
Указао баш лик Сковороде.
.
И сва бића, сав народ што оде,
Чували су живот свих времена.
Ја сам био – не дете природе,
Већ – њен ум колебљив, мисо њена.
-Велики руски песници-