Јуче, кад сам о смрти мислио

Разјари се душа ко што уме.

Природа је – тужан дан је био –

Гледала у мене тмином душе.

.

Неподношљив бол због растајања

Прободе ми срце тога трена.

Све сам чуо – пев вечерњег грања,

Говор воде, мртви крик камена.

.

Скитао сам пољем, кроз крај мрачни,

Улазио без страха у сене,

Мисли мртвих – стубови прозрачни

Дизаху се до неба крај мене.

.

Пушкинов се глас над лишћем јави

И пој птица Хлебњикових с воде.

Сретох камен – у њему се прави

Указао баш лик Сковороде.

.

И сва бића, сав народ што оде,

Чували су живот свих времена.

Ја сам био – не дете природе,

Већ – њен ум колебљив, мисо њена.

-Велики руски песници-