Јован И. Деретић: Ко су Шиптари и када су доведени на Хелм


Слободна Србија – Сербијана; Србима на знање!

У ПРИЛОГУ КАРТА АЛБАНИЈЕ КРАЈ КАСПИЈСКОГ ЈЕЗЕРА,ТО ЈЕ ПОСТОЈБИНА АЛБАНАЦА И ЈЕДАН ОД ДОКАЗА ДА АЛБАНЦИ НИСУ ИЛИРИ, ПА ГОСПОДИНЕ МИНИСТРЕ ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА СРБИЈЕ….!!??

Један од битних историјских догађаја Србске историје је победа младог Србског краља ДОБРОСЛАВА У БИТЦИ КОД БАРА 1025, У КОЈОЈ ЈЕ ПОРАЗИО ВОЈСКУ ИСТОЧНО РИМСКОГ ЦАРСТАВ КОЈУ ЈЕ ПРЕДВОДИО МОЋНИ ЦАР ВАСИЛИЈЕ. У ДРУГОЈ БИТЦИ НА РЕЦИ ДРИМ, ГА ЈЕ ПОТПУНО ПОТУКАО. Због тих великих победа Срби су свог младог краља Доброслава,назвали ВОЈИСЛАВ. Војислав је владао Бугарском, Рашком, Србијом, Босном, Ликом, Крбавом и Горњом Далмацијом. Војислав је 1042.године , још једном потпуно поразио Источно Римско царство.Пораз је био такав да је изазвао нереде у царству. Војвода,са Сицилије, Ђорђе Манијак, који се побунио против царице Зое и Константина IX, и 1043.године, са својом војском кренуо да преузме власт у Цариграду.Србија је тада била у рату са Ромејима и дозволила је војводи Манијаку да прође ПРЕКО ЊЕНЕ ТЕРИТОРИЈЕ.У битци код Дојранског језера,сицилијанска војска је изгубила и војвода је погинуо. У саставу Манијакове војске били су и ШЋИПЕТАРИ, као помоћне чете(Aрапи су ШЋИПЕТАРЕ довели на Сицилију.Арапи су једно време држали Азербејџан и они су из Азербејџана, довели један део Шћипетара на Сицилију, као своје помоћне јединице. Са ратницима ишле су и њихове породице. Источно римско царство-Ромеја је преузела Сицилију од Арапа, 980.године, и ту су затекли Шћипетаре. Пола века Шћипетари су живели под власти Ромеја на Сицилији и у јужној Италији).Војска се искрцала у Драчу (територије данашње Албаније, су теририторије Србије).

ШЋИПЕТАРИ НИСУ МОГЛИ ДА СЕ ВРАТЕ НА СИЦИЛИЈУ ПА СУ ТРАЖИЛИ ДА СЕ НАСЕЛЕ НЕГДЕ У СРБИЈИ. КРАЉ ВОЈИСЛАВ ИМ ЈЕ ДОЗВОЛИО ДА СЕ НАСЕЛЕ У СЛАБО НАСЕЉЕНОМ БРДСКОМ ПРЕДЕЛУ У ОКОЛИНИ РАБАНА, ИСТОЧНО ОД КРОЈЕ.

Арбанаси су пореклом са Кавказа, из Кавкаске Албаније; Име Албанија су странци именовали по граду Албане на Касписком језеру, а главни град те земље се звао Ардебиљ (Јован И. Деретић)�Џемс Бекер, британски истраживач Арбанаса каже:»Тамо је друга Албанија, на Кавказу и неки писци сматрају да су њени становници исти народ као и њихови истоимењаци у Турској. Извесно је да постоји велика сличност измедју Тоска из Албаније и Черкеза са кавказа. (Џемс Бекер).�Познати Албанолог Јохан Георг фон Хан тврди у свом делу «Кроз пречину Дрима и Вардара» на страни 21. да Арапи кажу да су Арбанаси живели поред Црвеног мора и да су се одатле иселили. (Јохан Георг Фон Хан),�Фон Хан додаје на 20. страни истог дела да Абази, једно черкеско племе, каже, да су са Арбанасима један исти народ, а Арбанаси, са друге стране кажу да су браћа са Абазима.Атанасије Урошевић је испитивао 1929. године Арбанашка племена на Косову у вези њиховог порекла; сви Арбанаси и њихове хоџе су рекли њему следеће:�«Најчешће се оно састоји у томе што се за стару постојбину свих Арбанаса узима Арабија. Понекад је то изражено у пригодним причама»; дакле, сви су знали да је Азрети Имер довео Арбанасе на Сицилију.У осмом веку је део Арбанаса отишао у Сирију, док је други део отишао у Арабију; касније су пресељени на Сицилију да би појачало муслимански живаљ (Светлана Плетњова).�Арбанаси су дошли на Хелм, на пределу Новог Епира, у јесен 1042. године; војсководја Ђорђе Манијак са Сицилије их је повео са собом као помоћне чете у боју да узме власт у Цариграду, међутим, Манијак је погинуо у боју 1043. године па му се војска предала (Михаило Аталиота).�Тада се први пут помињу Арбанаси у Европи, што признаје и њихов историчар: «Византијски писац из једанаестог века, Михаило Аталиота, описао је побуну византијског војводе од Сицилије «…искрцао у Драчу 1043. године са војском састављеном од Византинаца и Арбанаса…» (Стефанк Поло и Арбен Путо)�Византинци су прихватили своје војнике али су потисли Арбанасе на територију Сербије и тамо су Арбанаси молили Сербе да их негде населе; пошто су били сточари, сербски краљ Војислав је дозволио Арбанасима да се населе у Рабану (Роберт, Бекр и Латим).�Према Едсону Кларку, Серби их називају Арбанасима; странци Албанцима; Турци Арнаутима (ово је арапски назив), што значи они који се нису вратили; а сами себе зову Шћипетарима, што значи брђани (Едсон Л. Кларк).

Џон Камбел ово потврђује и каже. «Албанци себе називају овим именом које припада претходним становницима њихове земље. Они су Скипетари, име које значи брђани.. њихово кападохиско, (Цападоциа -Турска), порекло је утврђено (Џон Кембел).�Даница Илирска је писала: «Арнаути су из Азије, из предела Црног мора и Касписког језера»; Арнаути су Арбанаси; а Гопчевић каже:» У данашњој горњој Арбанији нису Скипетари, него су Илири-Серби живели. А у старо доба историја није имала никакве везе са скипетарским народом» ( Илирска и Гопћевић)�.Арбанаси су се проширили на територију Албаније тек у време турака; само су уништили целе сербске и хришћанске градове: на пример Москопоље итд,(Јован Деретић).

Лаоник Халкокондилас, Ромејски историчар, у XV веку каже да Трибали, Илири, Пољаци и Сармати говоре истим језиком; а и да је Сарматски језик исто што и Илирски и Венетски (Халкокондилас).�Хекард, Француски научник из XIX века да Арбанаси немају никакве везе, сличности ни афинитета у вези језика, етничког карактера или физичке закључује сличностиса било којом другом расом Европе: Илирима, Сербима, Трачанима, Дарданима, Македонцима, Словенима, Венетима итд (Хиацинте Хекард).�Амерички истраживач Арбанаса каже.» Што се тиче албанског језика…основа је словенска, измешана са различитим језицима, међу којима највише из турског… грчког, италијанског и француског, чак и из енглеског у овој чудној мешавини» (Хобхоус Брогтон).�Хобхоус каже да се зна да су Арбанаси дошли са Кавказа па су онда били под веома јаким утицајем сербског језика и културе; због тога су и примили сербску основу језика .�Арбанашки број један има три назива: ња, ње и њи; ово нема никакве везе са европским језицима, али има са азијским; Монголски назив за један је нег, на Таи – њуг, на Лао – неунг, а из Дагестана – хоњ ( Јован Деретић).�Арбанашки назив за број 100 је њећинд, а на Дагестанском је хоњћит; а кад се говори о стотини Арбанаси кажу ћинда, а Дагестани ћинта, сада је јасно ком језичком систему припада арбанашки језик (Јован Деретић).�Дакле, можемо комотно рећи да смо открили историјске фалсификате Бечко-Берлинске историјске школе; сада, више него икада, можемо рећи:

Veritas est immutabilis et aeterna: Истина је непромењива и вечна

О овим догађајима сведочи Ромејски историчар,савременик тих збивања,Михаило Аталиота (Michael Ataliota :CORPUS,SCRIPTORUM HISTORIAE BIYANTTINEA, Weber, Bonn 1853 ).

У појашњењу порекла Шћипетара, и њихове појаве на србским територијама највише је допринео академик др.Јован И Деретић. Др. Деретић је у књизи “ СРБИ И АРБАНАСИ ” приказао ГЕНЕЗУ ОДНОСА СРБА И АРБАНАСА ОД 11 ВЕКА ДО ДАНАС.

Приказ следа историјских догађај из књиге “СРБИ И АРБАНАСИ”, као и изводи из реферата др Јована И. Деретића на научном скупу МЕТОДОЛОШКИ ПРОБЛЕМ ИСТРАЖИВАЊА ПОРЕКЛА АЛБАНАЦА одржаном 21. јуна 2007.год., у Србској Академији Наука,које Вам презентујемо :

“Тада се, по први пут, Албанци помињу у Европи. То признају и арбанашки историчари и кажу:

“Ромејски( Источно римско царство) писац из једанаестог века, Михаило Аталиота, описао је побуну византијског Војводе од Сицилије, Ђорђа Манијака, и извештава да се овај господин долазећи из Италије искрцао у Драчу 1043. године са војском састављеном од Ромеја и Албанаца.”

Предео око Рабана где су живели Арбанаси називан је Арбанон. Тај предео су Срби називали – Рабан. У тринаестом веку, када су Арбанаси запремали одређену територију, Арбанон се простирао између река Маће на северу и Шкумбе на југу, без Драча и околине. Реку Шкумбу су прелазили у горњем току и допирали до горњег тока реке Девола у пределу града Коњуха. Овај град су Римљани по реци Шкумби називали Скампа, а султан Мехмед II назвао га је Елбасан. Предео јужно од Шкумбе и Девола, са центром у Белиграду, називан је Албанијом, или Вајонитијом. Име Албанија није било у вези са Арбанасима нити Арбаноном, него је дато по Белиграду, на латинском Албанополис или Албанум. Име Албанија први су употребили Нормани 1081. године, када су заузели Валону, Белиград и Драч. У Белиграду је било црквено средиште, које је раније било у Драчу. Са избацивањем Нормана, назив Албанија се губи све до 1272. године, када га поново употребљава Карло Анжујски, пошто је заузео Драч, Белиград и Валону. Он тај свој посед назива Регнум Албаниа. У тој његовој Албанији није био укључен Арбанон, тако да имамо Албанију где данашњих Албанаца није било и Арбанон или Арбанију у којој су они живели. Показује се да између Арбанона насељеног Арбанасима и Албаније насељене Србима и Ромејима није било никакве везе. Арбанаси су се проширили на територију Албаније тек у време Турака, где су уништили целе србске и хришћанске градове, као Москопоље нпр.

Један француски научник из 19. века који је истраживао Арбанасе, Хиасинт Хеквар, записао је:

“Које је порекло Арбанаса? Са којом граном људског рода се они могу повезати? Ком језичком систему припадају Шћипетари? По свим овим питањима сведени смо само на претпоставке. Можемо само поуздано закључити да Арбанаси немају никакве везе, сличности, ни афинитета, у вези језика, етничког карактера, или физичке сличности са било којом другом расом европске Турске: са Румунима, Грцима, Словенима и отоманским Турцима.” завршен цитат.

Унутрашњи сукоби и деобе створили су кризу српске државе. Са нестанком царства, после изненадне смрти Душана Немањића, а потом и Цара Уроша (1355—1371), многи крупни и ситни феудалци, србска властела или „великаши“, како их памти народно предање, угрозили су јединство српских земаља. О србским поделама јасно говори и византијски цар Јован Кантакузин следећим речима:

„И на хиљаду страна растурени почеше међусобно гложење.“

(Јован Кантакузин, Историја)

Слика распада јасно се оцртавала, а изгледала је овако:

Западна Македонија (краљ Марко, син и наследник оца Вукашина и турски вазал после 1371)

Источна Македонија (Константин и Јован Драгаш — исто као турски вазали после 1371)

Западна Србија: жупан Никола Алтомановић

Зета (Балшићи)

Косово (Вук Бранковић)

Морава (кнез Лазар Хребељановић)

Једино су Срби предвидели судбинску опасност од набујале турске матице. Oдлучном битком да се предупреде непрестани налети Османлија и једном за свагда их врате у Анадолију. Ипак, под окриљем ноћи, између 25. и 26. септембра 1371. године (по старом календару), Турци су извели препад на неопрезну српску војску и потукли је до ногу.

Страховити пораз на Марици имао је далекосежне последице. Означио је почетак пропасти Српског царства. Погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше Мрњавчевића, неспособни цар Урош изгубио је ослонац своје власти. Државу је захватило безвлашће, страх и паника.

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима.

Након пораза у битци на Марици, Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.

Привредни и културни напредак државе, кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је потчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.Tурски писци који су директно били противници, иако они сви покушавају да сакрију, да је алахова војска поражена, јер су они Турску,муслиманску војску сматрали алаховом војском,али њихов опис битке је веран, један податак : Лево крило турске армије је Вук Бранковић сатро, не разбио, сатро, уништио. И његова оклопна коњица је дошла иза леђа цару Мурату и до турске коморе. Свакоме војнику, нормалном историчару, је јасно, кад се тако нешто деси да је битка завршена за њих, да ту више нема спаса.

Друго, стуб који је син Лазарев Стефан поставио на Косову, и на коме је писало и пише да су змију згазили и убили и да је судбина хтела да честити кнез Лазар падне у њихове руке ….

Цар Мурат је био убијен, он није био под шатором, то је лаж. То није била традиција отоманске војске. Зна се где је било место падишаху. На коњу, у средини ордије, окружен јањичарима а испред њега ред камила, као одбрамбени зид. И око њега, паше и везири саветници, и курири, који носе његове наредбе војсци.

Турски извори кажу да га је Милош оборио копљем са коња и докрајчио га мачем белим као млеко. Ово су чињенице, то су написали Турски хроничари. Никада се није десило у историји ратова да је победник побегао са бојног поља. Турци су побегли са бојног поља. И они описују панику те ноћи кад су бежали према Једрену. Ниједан турски ратник није остао на територији Србије.

Како се десило да је Лазар ухваћен? Када је Мурат убијен, ејуп-бег убијен, њега је Стеван Мусић посекао а он је био престолонаследник. Онда су везири послали наредбу у име Мурата, Бајазиту, да иде по резерву, јер је Бајазит био храбар човек и ратник, а ако остане у рату погинуће и он. Угасиће се династија, пропадне царевина, пропадне све. Него га извуку да иде по резерву. И он одлази, када се вратио са једним одредом Черкеза, успут сусреће турске војнике како беже крвави, и кажу све је пропало. Онда он схвата да није моменат да иде на бојиште. Зауставља се и чека да се Срби разиђу да би покупио тело оца и брата. И чекао је до шест сати увече.

Срби су се разишли око три сата после подне, када су извукли рањенике. Лазар отишао до Самодреже, са малом пратњом, да служи службу у захвалност Богу за победу. Бајазит дође, види неколико људи, око Самодреже. Он опколи цркву, ухвати Лазара и погуби га. И покупи се и побегне за Једрене. То је истина.

Ту битку, која је према опису турских историчара била једна од најкрвавијих битака у историји човечанства, није могла ватиканска пропаганда да прогута, да је то била и србска победа. Па су онда, миц по миц, преко дубровчана убацивали: те Вук Бранковић издао, те овај издао… Ево, ја, код једног фрањевца сам нашао, где он каже, да је и Милош Обилић издао, сви издали. И Бранковић и Обилић и Влатко Вуковић, сви издали. Морало је, јер је србска витешка етика и етика србског народа, требало је то на неки начин упрљати, срушити. А онда верзија убиства Мурата.

После 1389. године Косово и Метохија су се налазили под турском окупацијом. Све до великих сеоба у Косову и Метохији није било Арнаута. После сеоба остао је велики празан простор у који су ушла албанска племена и одмах отпочела с терором, убијањем и прогоном Срба. Арнаути, које су Срби називали Шиптарима, били су већином мухамеданци и, као такви, уживали све повластице које су у Отоманској империји уживали Турци, укључујући и право да тероришу хришћанску рају.Према историјским подацима, до продора Турака у те крајеве и Косовске битке, на Косову и у Метохији живели су искључиво Срби у густо насељеним местима. Такво стање се одржавало све до две велике сеобе Срба у Аустрију 1690. и 1737. године и касније.

Преузето са Фб странице -Надице Шешум, рођене Димитријевић; Заборављена и забрањена историја

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s