Радица Матушки: Утихну ли жар Србије


Kад ме једном, зелен трава

са цветов’ма сву прекрије

и угледам неба плава,

изнад моје жар Србије.

.

И тад живот неће бити

ни грош вредан без јунака,

раширићу крила своја

крај поносних свих предака.

.

Питаће ме тад старине

што одлазим са земљице,

и да ли им памте име,

Див Јунаци – узданице.

.

Рећи ћу им нека знају:

.

– Див Јунаци још вас памте,

где сте стали настављају,

ваше путе стопом злате.

Ал је народ… О, дедови

заћутао, немост влада!

Узвикните, прадедови,

нек глас ваш ка земљи пада.

Нек вас чују и почују

сви потомци и синовци,

да се буде, да не снују.

О, пркосни, стрике, оци…

Нек загрми небо плаво

светлост муње за буђење,

Ореоле, Света главо,

да л’ је мрење сновиђење?!

.

Kад ме једном у два метра

спусте руке верних птића,

и уз фијук тихог ветра

одлети вам соколица.

.

Заћутаће перо моје,

руке више неће писат,

а кад стане срце ово,

за правду ће и рај дисат.

.

Да л’ анђео или птица

лебдећу над земљом својом,

Српска душа жеравица

и мртва ће стражит зором.

.

Над истином будна ваздан

и у тихњи и животу,

зид од срца српством саздан

биће браник за голготу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s