Краљица вечности

Ох, како сам био наиван и глуп!

Веровао сам да ми је

прошлост почела рађањем.

Након сусрета са њом

и даље у исто то верујем,

али не знам којим и када је то било?

Она је изронила из дубине вечности

да би вечност преплавила мене.

И сада лутам и трагам по души

да бих сазнао ко сам

и шта је време?

Сећам се себе као морнара

који је пловио плавим морима,

или ми се то само причињава

када гледам у њене очи?

Не знам.

.

Видим себе као жетеоца

који крезубим српом жито жање,

или ме то сан на јави вара

док мрсим њену косу?

Да ли је то заиста сан или не!?

Не знам.

 .

Рудар сам дубоко под земљом,

који се бори да дође до даха,

и рукама црним од гарежи

скидам зној са чела,

или само седим на камену,

непомичан и без даха,

док гледам њен плес са ветром

и топим се од ватре која гори у мени

испуштајући кроз поре сву своју течност?

Не знам.

.

На белом коњу јашем,

витез сам у борби,

крв туђу проливам,

а једна слика ми у глави жури

и ево ме са чашом црног вина у руци.

Наздрављам принчевима у свечаним

и златним нитима украшеним одорама, а оно,

нисам ништа друго но икона

на зиду сивог каменог дворца,

или сам заваљен у фотељи дневне собе

и лебдим на таласима њеног гласа

када ми пева о љубави,

о јединој истинској људској слободи?

Не знам.

.

Високо изнад земље лебдим,

гледам доле и видим себе

како се вучем, у прљавим

и блатом умазаним дроњцима,

по прашњавој, уској улици

индустријског града.

Слепац сам који проси,

или ми је то вид ослабио

разливајући и просипајући

своје пожудне погледе

по њеној сјајној и нежној кожи?

Не знам.

.

Знам само да ми је време стало

и да без ње своје животе

више живети нећу и не могу.

Она је краљица вечности

која је дошла да ми помогне

да развалим решетке времена

које ме држе ограђеног

и заробљеног у ћелијама

моје лажне прошлости.

*

Не знам за понижење када сам одсјај у зеници ока твога. Зато пред тобом поносно клечим. Не знам за страх када сам тишина у откуцају срца твога. Зато пред тобом мач у земљу забадам. Не знам за смрт када сам шум у трептају душе твоје. Зато пред тобом, с лицем ка земљи, Богу се молим.

Али знам да се у љубави твојој налази сва моја духовна снага. Зато ме додирни, краљице моја. Спусти руку на моје раме. Прогласи ме за витеза, учини од мене неустрашивог борца. Улиј се у мене као врело гвожђе. Искуј ми од себе оклоп, буди ми штит и оштро копље. За светлост се борим, потребна ми је љубав твоја. Упијмо у себе космичко знање. Ратник је најјачи када је за друге један, а он зна снаге тајну – да се у њему скривају двоје.

*

Наш живот је као круг београдске „двојке“. Возимо се по истим шинама у различитим трамвајима. А ипак, трагамо једно за другим. Ти си негде код Вука, а ја сам на Славији. Помислим да ћемо се сигурно срести ако изађем на првој станици и сачекам те. А теби трагање досади па намерно промениш смер. Београд је космички град. Ко у њему пронађе своју другу половину, њему ће Васељена подарити временску тишину. Зато за тобом трагам по калемегданским лагумима и катакомбама. Сигуран сам да се скриваш негде дубоко у њима када пожелиш да предахнеш од напорног животног пута. Седиш и са Винчанцима, Келтима и Римљанима испијаш рујно вино и стрпљиво чекаш да дође наше време. А ја не могу више да чекам. Желим те!

*

Желим да вечно будеш крај мене. Дођи! Бићу код железничке станице. Ту, на томе месту, ионако нико не зна које је време и које је доба. Она се ту преламају. Некога железница води у прошлост, а неко од ње очекује да га одведе у будућност. Ма шта ме брига за њих. Само ти дођи. Наш живот је као круг београдске „двојке“. Време ће за нас кад-тад да стане, без обзира на пут. Важно је само да будемо у истом трамвају нас двоје.