Милан Николић Изано: Мудровање љубави
Краљица вечности
Ох, како сам био наиван и глуп!
Веровао сам да ми је
прошлост почела рађањем.
Након сусрета са њом
и даље у исто то верујем,
али не знам којим и када је то било?
Она је изронила из дубине вечности
да би вечност преплавила мене.
И сада лутам и трагам по души
да бих сазнао ко сам
и шта је време?
Сећам се себе као морнара
који је пловио плавим морима,
или ми се то само причињава
када гледам у њене очи?
Не знам.
.
Видим себе као жетеоца
који крезубим српом жито жање,
или ме то сан на јави вара
док мрсим њену косу?
Да ли је то заиста сан или не!?
Не знам.
.
Рудар сам дубоко под земљом,
који се бори да дође до даха,
и рукама црним од гарежи
скидам зној са чела,
или само седим на камену,
непомичан и без даха,
док гледам њен плес са ветром
и топим се од ватре која гори у мени
испуштајући кроз поре сву своју течност?
Не знам.
.
На белом коњу јашем,
витез сам у борби,
крв туђу проливам,
а једна слика ми у глави жури
и ево ме са чашом црног вина у руци.
Наздрављам принчевима у свечаним
и златним нитима украшеним одорама, а оно,
нисам ништа друго но икона
на зиду сивог каменог дворца,
или сам заваљен у фотељи дневне собе
и лебдим на таласима њеног гласа
када ми пева о љубави,
о јединој истинској људској слободи?
Не знам.
.
Високо изнад земље лебдим,
гледам доле и видим себе
како се вучем, у прљавим
и блатом умазаним дроњцима,
по прашњавој, уској улици
индустријског града.
Слепац сам који проси,
или ми је то вид ослабио
разливајући и просипајући
своје пожудне погледе
по њеној сјајној и нежној кожи?
Не знам.
.
Знам само да ми је време стало
и да без ње своје животе
више живети нећу и не могу.
Она је краљица вечности
која је дошла да ми помогне
да развалим решетке времена
које ме држе ограђеног
и заробљеног у ћелијама
моје лажне прошлости.
*
Не знам за понижење када сам одсјај у зеници ока твога. Зато пред тобом поносно клечим. Не знам за страх када сам тишина у откуцају срца твога. Зато пред тобом мач у земљу забадам. Не знам за смрт када сам шум у трептају душе твоје. Зато пред тобом, с лицем ка земљи, Богу се молим.
Али знам да се у љубави твојој налази сва моја духовна снага. Зато ме додирни, краљице моја. Спусти руку на моје раме. Прогласи ме за витеза, учини од мене неустрашивог борца. Улиј се у мене као врело гвожђе. Искуј ми од себе оклоп, буди ми штит и оштро копље. За светлост се борим, потребна ми је љубав твоја. Упијмо у себе космичко знање. Ратник је најјачи када је за друге један, а он зна снаге тајну – да се у њему скривају двоје.
*
Наш живот је као круг београдске „двојке“. Возимо се по истим шинама у различитим трамвајима. А ипак, трагамо једно за другим. Ти си негде код Вука, а ја сам на Славији. Помислим да ћемо се сигурно срести ако изађем на првој станици и сачекам те. А теби трагање досади па намерно промениш смер. Београд је космички град. Ко у њему пронађе своју другу половину, њему ће Васељена подарити временску тишину. Зато за тобом трагам по калемегданским лагумима и катакомбама. Сигуран сам да се скриваш негде дубоко у њима када пожелиш да предахнеш од напорног животног пута. Седиш и са Винчанцима, Келтима и Римљанима испијаш рујно вино и стрпљиво чекаш да дође наше време. А ја не могу више да чекам. Желим те!
*
Желим да вечно будеш крај мене. Дођи! Бићу код железничке станице. Ту, на томе месту, ионако нико не зна које је време и које је доба. Она се ту преламају. Некога железница води у прошлост, а неко од ње очекује да га одведе у будућност. Ма шта ме брига за њих. Само ти дођи. Наш живот је као круг београдске „двојке“. Време ће за нас кад-тад да стане, без обзира на пут. Важно је само да будемо у истом трамвају нас двоје.