Четврта и последња четвртина Азбучног Кола Године припада календарској јесени, животном добу старости относно мудрости и добу дана вечери – завршном добу Године, животног века и дана када се смирујемо богатији за искуство проживљеног. То су поља друштвеног духовног: ПОКОЈ, РЦИ, СЛОВО и ТВЕРД. Ова поља су обухваћена самогласником ОН који отговара јесењој равнодневници а који представља целокупност зрелости човекове личности – личности која је проживела све врсте животних страсти и искустава да би се кроз њих ОБЛИКОВАЛА, превазишла их и умирила у целовитости свога духа. ОН се као личност пресликава у тихом смирају Године чија се мудрост огледа у лепоти јесењих боја природе која лагано и предивно вене да уступи своје место Духу – вечном и свеприсутном који се њоме одевао док је бујала и блистала у жару лета.

ПОКОИ

Слово П носи назив ПОКОИ и то је СМИРАЈ. Смирај Године – смирај бића.

Ово је време када црква броји нову годину (тачније 1. септембар) вероватно по угледу на јеврејску традицију где се и почетак дана рачуна са мраком а не по часовнику. Смена дана и ноћи – сумрак относно свитање (празскозорје) су два света момента у дану – два тренутка у којима се укрштају светови – свет таме и свет светлости. То су тренуци смирења и природне непристрасности или мистике када мождани таласи сами от себе улазе у алфа стање. Ниједан други тренутак током дана није ни свет ни спокојан као што су то сумрак и свитање. То су тренуци природне Сатве – силе непристрасности или врлине (0) која извире у процепу светова који чине Рађас – сила дана, покрета и страсти (+) и Тамас – сила мрака, попуштања и незнања (-). Зато се у ова два тренутка током дана врши верска служба. Јутарња која дочекује Сунце (свитање) и вечерња која испраћа Сунце (сумрак). Везивање јутарње и вечерње службе за часовник је духовни пад у корист прагматичности материјалног живљења – у истински духовном друштву (какво је некада било ведско а какво ће поново једном бити након што се ова пала цивилизација уруши у трулежи својих темеља) верска служба – као и сваки верски празник треба једино бити везан за коло природних енергија и ни за шта друго.

Врхунац набоја супротстављених енергија као што су хладне и топле струје Године, относно светлост и тама, дешава се управо пред свитање (врхунац смрти) и пред сумрак (врхунац живота). У коледару Године тада се дешавају Преображење и Сретење. Годишњи сумрак је јесења равнодневница – време Велике Мајке (Мокош – Богородица) док је празскозорје пролећна равнодневница – време Весне (Благовести) – Девојке.

„Ко рано рани две среће граби“ – један мој пријатељ сматра да се ово управо относи на искуство два света момента у току дана – сви за дана посведочимо сумрак али само онај који „рано рани“ стиже да посведочи и свитање – и то су две среће.

ПОКОИ отговара времену астролошке Ваге којом влада Венера. То су енергије склада, лепоте, разумевања и партнерске љубави. Вертикалне црте словолика П стоје стабилно и складно повезане хоризонталом на врху што говори да су две стране у ПОКОЈУ повезане истинским разумевањем. Дакле партнерство овде означава два бића повезана на највишој равни – а то је духовна раван. Где је разумевање ту је мир насупрот страствености телесног (променљивог) ЖИВОТА која не мирује већ се шири на све стране у жељи за искуством. Слово ЖИВОТ се стога налази насупрот слова ПОКОИ.

Тасови Ваге симболизују ПРАВДУ – помирење супротности које се отиграва у ПОКОЈУ Године. У ПОКОЈУ се вагају плодови искуства. То је и ПРОЛАЗ Сунца у ПОДЗЕМНИ свет – УПОКОЈОЊЕ ПРИРОДЕ. ПРАВДА као и ПОКОИ је оно што долази ПО, ПОСЛЕ свега али је и оно што стоји ПРЕ свега и ПРЕТХОДИ свему – као ПРЕСЕК светова. То је ПРВО и ПОСЛЕДЊЕ. Стога се тај смирај узимао за почетак рачунања времена (како дана тако и године). У словенском предању то је свет ПРАВ који претходи свим створеним световима – врховни свет ПРАВДЕ (истине), ПРАВИЛА (закона) и УПРАВЉАЊА (стварања) у којем влада ПОКОЈ. То је духовни свет Бога и богова (анђела и светих предака).

ПОКОИ је умирење свести – ПРАЗНИНА из које се прва свест (АЗ) рађа и у коју последња свест (УК) увире. То је тренутак ПО смрти и тренутак ПРЕ рођења смештен у Азбучном Колу Године на сумраку лета и зиме.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, двадесетпрви наставак)