Маринковић Марко: Док грлиш душу


Милујеш клавир

прстима нежним

корачаш лагано

ко коњић касом

остављаш стопе

улицама снежним

душу док грлиш

прелепим гласом

.

А кад ми дођеш

ко ружа румена

крај мене прођеш

окупана росом

када је пустиш

прекријеш рамена

па завијориш том

бујном косом

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s