Маринковић Марко: Док грлиш душу
Милујеш клавир
прстима нежним
корачаш лагано
ко коњић касом
остављаш стопе
улицама снежним
душу док грлиш
прелепим гласом
.
А кад ми дођеш
ко ружа румена
крај мене прођеш
окупана росом
када је пустиш
прекријеш рамена
па завијориш том
бујном косом
