Милан Николић Изано: Очима видљиво и невидљиво


У ланцу љубави

Спаваш у моме срцу,

уклањам са тебе немире,

бринем о твојем миру

волим те, ти си за мене све.

Осећам топлину твоје душе,

твој сан видим и на јави,

да везани смо истим духом

ми у ланцу љубави.

Додирни моју руку,

нек срце твоје зна

да припадамо свету

мира и спокоја.

Додирни моју руку

и осети свој мир

јер припадамо свету

бескрајне љубави.

*

Најлепши осмех налази се испод очију пуних туге.

*

Питаш ме, сине, да ли је време благослов или проклетство. Не могу

ти ја одговорити на то питање. Сам ћеш добити одговор, ако дочекаш

да одбројиш године које су ти додељене. До тада, свакога дана у

огледалу посматрај своје очи док стариш, и бори се да у њима задржиш

онај сјај које су имале када си се први пут заљубио. Знам, знам!

Рећи ћеш ми како их се не сећаш јер ти је тада било важније како си

очешљао косу и да ли ти је кошуља била добро испеглана. Журио си на

састанак. Она те је чекала. Ниси имао времена за своје очи, већ

само за њене. Осећао си се благословено док је она у својим

очима носила тебе, а проклињао си и себе и друге када си из њених

очију нестао. Ето тако, сине мој, време ти је везано за љубав, а

љубав за очи. Запамти ово, благословен је само онај човек који

дочека дан своје смрти са љубавним сјајем у очима, а проклет је

онај који умре пре своје смрти, јер је на своје очи заборавио. Сада

иди сине, време је у теби.

*

Сузе су ти драгуљи које просипаш из ризнице своје душе. Никада им

се нисам обрадовао. Никада нисам пожелео да их покупим. Никада

ти о њима реч нисам рекао, јер када мушкарац жену безусловно воли,

он ћути о ономе што зна – да само душа, која је испуњена божанском

љубављу ствара тужне очи. А док плачеш, ти човечанству богатство

дарујеш и Бога због своје несебичности радујеш. Зато не

бринем, када ми кажеш да сузе лијеш зато што ти душа пати, већ се

надам, да ће се она од свих драгуља ускоро испразнити, па да се ја

у њу одмах затим слободно уселим, и да ће то и тебе и Бога

развеселити. Чекам на дан када ћеш те своје тужне очи обрадовати

тугом из мојих очију. Ти си једини драгуљ који је потребан мојој

души. Све оне које сам некада имао расуо сам и поклонио. Ја још

увек ћутим, а ове речи твојој души нечујно шапућу моје тужне очи.

Из својих одаја покушаваш да ме прочиташ, а у мојој близини

спустиш капке на очи. Стид те одаје колико ме волиш. Не, не бој се.

Приђи ми. Волим и ја да читам те твоје мисли којима шараш небо.

*

„Очи су прозори душе.“

Аха, али када ми призор пред очима испуни душу,

шта ме брига за прозоре.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s