Рефик Мартиновић: Трнова ружица


У теби сам волео

жену тиранина

успавану…

у галерији мојих сећања

која тугују годинама

изникла…

из корена трнове ружице

у хладу мојих надања

умивена…

бистрим горским водама

хладних кладенаца

дишеш…

плућима раног пролећа

и цватом првих јаглика.

У очима

отапао сам ти ледени брег

да нестане

са задњим снеговима

да сијају

као да силазиш с Венере.

Волео сам

да те гледам

како плешеш

мојим нагим жудњама

у тајнама ноћи

како гасиш ране зоре

које немо ћуте сакривене

и умиру

са првим зрацима сунца.

У теби сам волео

жедну звер са камена

која испија пехаре

нектара шумског биља

од кога се умире

у царским немирима

љубавног пијанства

док се Сунце и Мјесец боре

за престо сванућа.

Волео сам

твоју дивљу страст

варварску

коју је месечев срп

резао на постељи од трава.

Само си ти умела

да сакупљаш

разбацане ноте

обалама реке

и покренеш жице виолине

да свирају песму универзума.

…Пробуди се

трнова ружице

у теби још живи

жена са душом девојчице.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s