Тишина ме буди већ ноћима

док посматрам небо тавно

мрзећи живот пред којим сам пао

на колена јадно и огавно.

.

Плакао сам не беше ми лако

из бисерног ока моје звезде беже

без вида у сутра, без наде

препустих се омчи што грло ми стеже

.

Стајао сам сред злослутне тмине

сва је снага у мени увела

сам без жеље под облаком љутим

свуд ме прати судба невесела

.

Проломи се крик зао, чудни зов

кида се небо, свод на главу паде

магла снова око главе кружи

као чигра врти тешке њене јаде.

*

Влада Пантелић: Зорица Бабурски

Зорица Бабурски је рођена у Суботишту. Детињство је

провела у Доњем Товарнику. Сада живи и ради у Руми.

Поезију пише од раног детињства, али дуго времена није

објављивала. Од пре две-три године, и поред обавеза

које има и као мајка троје деце, интензивније се бави

писањем и објављује на порталима и књижевним

часописима: Етна, Шипак, Показивач, Звездани колодвор,

Култ, Неказано, Суштина поетике, Онлајн поезија.

Редакција Србског Журнала подржава Зорицу у њеном

стваралачком замаху, подржава њен специфични израз

који негује и који ће се временом, путујући по безкрајном

унутарњем океану поезије, изоштравати, можда и мењати.