Милоје Стевановић: Џигарица


У време принудног откупа половином оног онамо века

Ма знам ја да е правилно рећи џигерица. Ал ми кажемо џигарица и шта ћеш ти мене сад. Ја ти волим црну џигарицу. Јагњећу, прасећу, телећу. И пилећу.Не правим питање. Кад се то пржне с црним луком, ништа љепше. Прсте д-олижеш. Бјела није ни за шта. Ваља једино у кавурму.

Е саћу да ви опричам како ме спасла, једном згодом, џигарица. Имадем ти ја, то ми ђедовина, у Заблаћу крај Мораве, њивче ко болбона. Тријес пешес ари. Решим д-одморим земљу те посијем по пшеници ђетелину. Тројку. Кад је било у прољеће, идуће године, кренем ја јан дан по Ђурђевудне да покосим ђетелину. Доручкуем јајца испржена на сланини, сира, кајмака и вруће прое. Стучем двјетри чаше себице и неколко стручака младог лука. Жена навалила да понесем ручак, никако друкчије.

– Ма јок – велим ја.

– Ама, човече Божји, док пређеш преко планине, док покосиш, огладњећеш. Треба ти се вратити кући.

– Ама, женска главо, ђетелина е то. Млада, рецка. Има да е обалим ко Панто питу. Ето мене за-сунаца код куће, чувеш ли шта ти кам.

И тако, препарлам ти ја преко Бабљака с косом и отковом. Кад сам стиго у парцелу, имо сам шта да видим. Ђетелина полегла ко даска. Изгурала до изнад кољена. Очи Ђурђевудне падне киша с ветром и обали е дибидуз. Е сад колко гој ти је лакорадно косити младу ђетелину, толико има очи да т-искоче кад полегне. Да ти се слоши. Запињеш из само-самог пупка. Никако д-ишћераш откос. Око устију ми се окорело. Једва на једвите јаде сам ти до-мрака искосио. С опроштењом, вођенак ме згодно жигало. Сто ме вода попануло. Кристовијег мука сам се намучијо.

Кренем кући. Нако гладан. Ко кер. Одавно нисам трпљо ни беш чега. Кад сам бијо поред Биљегашове каване, мирише јагњетина, мешчини, ко никад. А ја ти ни новчаник нисам поњо. Знам ја Биљегаша, ал не зна он мене. Ако му тражим на вересију а он ме одбије, обро сам зелен бостан. Спуштим косу пред кавану. И ков. Нећу да г-уносим унутра, да човеку реметим поредак. И уиђем.

Помоз Бог – велим ја њему.

Бог ти помого – вели он мене.

Видим у комарнику јагњенце пушкара. Види се младо било. Ко шумска јагода.

– Има ли шта да се појде, газда.

– Има. Еве само што е истављено јагње. Најавиле ми се неке мое муштерије из чаршије, на вечеру, па сам зготовио да буде фришко и врућо.

– Исј, шта ти је то. То могу д-изједем сам.

– Ајде да се погодимо. Да ти сјечем тањир по тањир, да мерим и записуем. Ти једи. Ако појдеш све, ништа не дугуеш. Ако не појдеш, оно што си појо плаћаш дупло.

– Погођено – велим ја њему и бацим му руку.

Шаковасмо се, разумеш ти мене шта кажем ја тебе. Доње он извршит тањир. Од исјека. Имало е кило и по-јако. И љеб. Јок не-јдем ја љеб. Збришем они тањир. Доправде кад је било нако при крају, једва, ал ја се држим у сили и једем кобајаги апетитли. Сјече газда други. Могу да појдем назор још јан вртаљ. У вр главе. И то једва.

Реко:

– Газда!

– Штае.

– Ђе ти је џигарица од овог јагњета?

– Ене је у кујни. Што питаш?

– Рецде куварици нек је испржи. Ал немо да штеди мас. Ни лук.

– Што?

– Видим ја да ми ово твое јагњенце нема ни овићка, па оћу ко човек да достоверим вечеру. Он ме погледну и одмери. Мора да е угледо у мене велику и изјелицу.

– Не бој се – рекнем ја – џигарицу ћу да ти платим поштено. А он ми вели вако, ове ми ракије.

– Слушај, каже, пријатељу, да се не обрукам кад ми бану муштерије, ајде да се пишманимо. Да мењамо погодбу.

– Како велиш?

– Велим, да ти додам уз то што си појо једно ладно пиво из подрума и нек ти је кат алал.

Ја се мало, ко, устезак, па пристадок. Попик пиво и одок.Идем успут и сам са собом ко разговарам. Рече мене, згодно, она моја жена да понесем нешто за јело. Ко ће жени повладити. Па се од све муке сјетим оне приче кад је поп требо да дође да свети водицу, а жена рекла да бијо ред спремити ручак за ту прилику. Њен човек реко: Ма јок. Она јопет иште благослов. Он: Јок и тачка. Е баш си кукавица, вели жена. То га увредило, ал сашуће. Кад је поп дошо и осветио водицу, сједну да попију каву, он извади новчаник да плати, па ће упитати:

Е Бога ти попо, кажде ми чија рјеч у кући мора да се држи.

Па, чоек је глава куће. Еванђеље учи да жена треба да се боји и да буде послушна мужу.

Па, јабогме. Наврла ова моја да спремимо ручак за попа. Ја реко, ма јок жури он, треба обиграти волико село.

А она ти мене ни пет ни шес, те ваки си те наки си.

Знаш како, паметну жену ваља послушати – рече поп.

Сам се мислим: Вала баш попе, право си казо, ал не би то реко ни за каке паре.

Сјутрадан кад сам пошо да преврнем ђетелину, понесем шерпицу кајмака, дваестак јајци, влашу љуте ракије, оне из растовог двестака. Има јој пешес година. Жута ко дукат. А по вр’у се уватио ћенар. Брат брату имала е преко дваес гради. Турим буђелар у задњи џеп и кренем. Кад сам намино у Заблаће, одем право у кавану. Биљегаш сједи с двојицом људи. Немадијаше нико више. Сједок за астал до њега и рекнем:

– Газда Никола, питај шта пије кавана. Све на мој рачун. И мене једно пиво.

Послужи он оне људе и доње мене пиво. Ја из торбе извадим кајмак, јаја и ракију на астал.

– Еве, ово сам ти доњо на презент, нако з-душе. Нек ђеца испаруче чинију, кад се вратим довече, свратићу д-узмем. И влашу да ми вратиш.

– Што то? – пита он.

Ја му испричам шта ми се десило ш-ђетелином и мојом косидбом и да нисам имо пребјене паре. И да није имало појма да појдем цело јагње. Реко, једва сам појо и оно што си ми доњо. Тако ти се сити исмијасмо. И обредисмо још по једну туру.

М.С: “Спомени дужи од живота“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s