Слово Т у Азбуци носи назив ТВЕРД што на старословенском значи свод (небески).

Слово ТВЕРД је последње слово у Азбучном Колу Године, последње поље пред рађање новогкола (Божића Сварожића) и стога представља крајњу фазу Године и крајњи домет људског бића а то је свод – Небо – узнесење или метафизичко распеће.

ТВЕРД  као свод је ТВРД  јер је  СТВОРЕН  от ТВАРИ – густе, тврде материје, као и човек и човеков тродимензионални свет Јаве. Небески свод као крајња граница људског бића и света Јаве (поднебесја) заправо је чврста ТВАР.  

У том смислу Тверд относно свод представља ограничење човековог духа материјом физичког света, односно  ограничење душе грубим телом као крајњом границом њеног испољавања  у свету Јаве. Иако свест духа као и осећања душе надилазе тело, док су у телу њихово дејство је њиме ограничено  и  условљено.  И то је човеков небески свод – његова крајња граница – ТВАР от које је саздано ТЕЛО као ТЛО за које смо као (људска) бића везани.Тврдоћа преко које не можемо.

У старим писмима (феничанско, старохебрејско), слово Т  има облик крста +. Свако носи свој крст – свако носи крст свог тела, своје ТВАРИ- његова ограничења,  његове склоности и његову судбину – карму. Облик људског тела је крст. Док смо у телу, душа је телом распета и васкрсава тек по смрти или утрнућу тела. Трпљење је истрајавање и чување душе у пркос искушењима тела – његовим потребама, болима и задовољствима .У хебрејском и феничанском писму слово Т носи назив ТАВ што би могло бити наше ТАВАН,  ТАВАНИЦА  што се изједначава са идејом ТВЕРДА – свода.

У предању из библијског Постања каже се да је Бог створио ТВЕРД да раздвоји воде от вода. Небеске воде от земаљских вода. ТВЕРД је граница између два квалитета твари от којих је саздан свет као и сам човек. Горње воде суНебо – густо треперећа твар – ређа материја, а доње воде су Земља – ретко треперећа твар – гушћа материја. То је разлика између Права (Дух) и Јаве (Тело) .Границу између та два света чини ТВАР – от чврсте твари саздано је човеково тело и оно као такво остаје  у грубо тварном свету док душа која је саздана от танке твари, по напуштању тела (привремено или трајно) отлази у танке светове ПРАВА.

У човековом телу средиште те границе, Тверда је у грудима и она се простире уздуж пружених руку – Т. Горње воде су човеков ум и глава – три умне чакре (АЗ, БУК/ВЕДИ, ГЛАГОЛИ) а доње воде су човеков стомак, тело и три телесне чакре (ЖИВОТ, ЅИЛО, ЗЕМЉА). Човек је распет између добра и зла, између задовољства и бола, између потреба Духа и потреба Тела. У његовом срцу је помирење, смирење и пут у вертикалу вечности. То је представљено словом ДОБРО чије постоље представља врх ТВЕРДА а троугао надилазећу свест  АЗ.

Иако човек ова природна искуства, посебно непријатна, поступно (кроз животе) воде душу  до развезивања от тела – до разликовања свести душе от пролазног тела – то је често дуг, спор и болан процес. Зато постоје духовне праксе уз помоћ којих се активно ради на буђењу свести душе као што су јога, молитва, тиховање, пост, сазрцање, појање/мантрање итд.

Трпљењем побуда тела њиховим посмтрањем без реаговања – без везивања за његове осећаје (пријатне и непријатне) јачамо свест душе која телу претходи и која из тела изходи. То се постиже праксом медитације или тиховања – непомичним седењем при којем посматрамо свој дах, своје мисли, осећања и телесне осете без поистовећења свести са посматраним садржајем.Тако се јача воља а вољом свест  ЈА  ЈЕСАМ и то ЈА ЈЕСАМ  је свест душе.То је пут васкрсења новог човека – човека са свешћу душе наспрам старог човека заробљеним несвесним нагонима тела.

Исусово распеће је био крајњи испит Божијег Сина у телу пред Његово Васкрсење. Исус је три дана провео на крсту пре васкрсења што је оличење астрономске представе сунчевог „заустављања“ на небу три дана по краткодневници након чега се оно поново уздиже на небу.  У духовној пракси та три дана су три слоја твари која свест надилази: тело (покрете), осећања (осећаји) и ум (мисли).

ТВЕРД  је и представа мужког творног начела (женски је WM) и њега видимо у облику лица и трупа у размерама Отац и Син – јер саздани смо по Лику Божијем. Т је стога и облик који је уписан у облику мужког полног органа о чему сам већ писао раније. Стварање унутар доњих вода – на земаљској равни се догађа као оплодни чин – надахнуће сексуалног пражњења којим  ВАСКРЕСАВА живот као рађање потомства. Стварање унутар горњих вода се остварује путем духовног надахнућа мисли, визије и идеје па је стога лице као спољашност човековог ума такође облика Т. И једно и друго стварање овенчано је благословом који напаја енергија срца а то је ЉУБАВ.

Завршна четврт Године која описује доба животне мудрости и духовног посвећења након животних земаљских обавеза:

ПОКОИ – покајање, развезивање от прошлог, преображај.

РЦИ – реч, дело који остављају траг – урезују се у Земљу

СЛОВО – надахнуће, просветљење

ТВЕРД – васкрсење

То је време потпуног увенућа природе након чега она наново васкрсава и рађа новуГодину.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, двадесет четврти наставак)

•