Словенка Марић: Балада о снивачу


Откуд пустињаку снивачу океан и бродови.

Никад у сан зашли.

Откуд хук и гибање низина,

а виле на изворима чарале,

љубиле га витке усамљене воде.

И бивао мирис свих брдских трава,

бивао камен и плави облак,

с Монт Еверестом се надрастао.

Под скутом чувао дарове милости,

сањао себе мртвог на бодежу светлости,

расутог у гласу моћне песме.

Откуд се скобише морске пучине.

 .

Луди снивач досањао врхове

на опасној литици, ивичној хриди.

Граница континента, међа свих снова,

иза модра пустош, црна утроба.

И тоне брод. Бели брод.

Небески снивач,

снолика птица на последњем гребену.

Зар наниже до Божјег лица.

Још миришу траве с копна,

вода и камен у нежности,

у белутку сребрнање.

Још једном фатаморгана неутољене жеђи

и – решава се мистерија светлих вода.

Све су само одштета унапред

моћних, дубоких мора

за потопљене бродове.

 .

Снивача не уписивати у књигу жалости.

Дозволити говорење лудости.

Време пада у обрнутом смеру тече.

Часовници су обмана, коначно,

главна артерија уназад одбројава,

и дуги век је могућ у три откуцаја.

Суновраћени летач успеће можда

да одсања музику беле светлости

са крова света.

.

Збирка  „Преображавање светлости“

One comment

Оставите одговор на Деданкс Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s