Милан Николић Изано: Чаролија стварања
Принцеза Васељене
Пирни и отерај
праменкосесасвогалица,
прстимаисправилокне,
забациглаву
ипустипоглед
далети у висине.
Изујципеле,
осетидрхтајземљиногшара
доксрамежљивоупија
сјајкоже
којиукрашава
твојебосеноге.
Прошетајмислима
посвомеживоту,
спознајмирбића
које у себиносиш,
предајветрусвојнемир
збогнадолазећегсутра,
некамуонутолиглад
затвојенежнеснове
имирнајутра.
Немењајосмехзаборе,
њимеулепшајсвет,
незаборављај,
тисипринцезаВасељене,
дошласидабудишљуде.
Лепотомсвојомосвајашпростор,
правишместозаљубав.
Загрлиме,
хоћудабудемтвој,
улепшај и мени
мојесутра.
Детејељудскобићекојенезависноодстања и изгледасвогтела,
и у највећимнесрећамапунимбола и туге, пронађеситницукојага
обрадује и вратиосмехналицесеби и другима.
Заштолажносамољубљегајиш у себи, синемој?Заштоузбуђеносвојуспретност и снагувеличаш?Убеђенсидаизмеђутвогаликапреи твогаликапослепостојиразлика, а дативреме и простордајузаправодаверујешкакосипостаодругачији.Времесинаучиодарачунаш, а простордамериш.Покушавашдасеускладишсањима инадашседаћешдобримпрорачунимаодсебеизградитивеличину.Грешиш, детемоје.Светокотебенествараживот, а тонераденипросторнивреме.Онисусамоиграчкетвоганесавршеногума и тусудабисетвојасвестиграласањима.Усклађивањемсиизгубиосвојујединственост, а онајетемељтвојевеличине, алинеонезакојомтитрагаш.Вечностјеоноштојетебипотребнодабиосетиовеличину
јединства, а онасескрива утренутку и никаданеможебитиузбудљива. Одбаципогрешнеиграчке,синемој.Утишајбуку у себии знај, дајеоноштотрајемирно и тихо, и дасасобомносипотпуноблаженство, вишекаотишинанегокаозвук, а налазисеизасвести.Истрајносту искуствимајенајважнија, њихзадржикаоалаткојимћешдаградишсвојувечност, а останидете, јернематебенипренипосле, већсамоданас,и никаданисидругачији.Волисвојебићетакоснажно, такомоћно, датитоизмамиосмехекојимаћешуметидапрекријешбраздекојеостављајусузенатуђимлицима.Чинито и видећешсвојувеличину у бесмртности,јерживотстварабезусловнаљубав, а онајевечна.
Детињствојеживотнодобакојенезаустављивопролази и никадаганеможемосебивратити, алисезатосамодетевеомабрзовраћау нас, каданамсесрцеиспуниљубављу и душасветлошћу.Најсрећнијии најостваренијичовекјестеонајкојидоживида у познимгодинамао свемузрело и мудроразмишља и дасвеоноштоизговорипретходноу себидетињасто и сазадовољствомосети.Животјевечитаигра у потразизасрећом у којојсезаборављадасмомитасрећазакојомтрагамо.Животјеигратражењасамог
себе. Затоменечудиштоједецинајлепшаигражмурке.Волети, тозначи;
намигнути, понудитиобраз, добитипољубацсаосмехом, махнутируком,
окренутисе и отићисалептирићима у стомаку.
Нисамдете, алибихпоредтебеувекмогаобити.
Путујеш. Одлазиш.
Нећутемолитизапогледкаонезрелималолетникжељанпрвељубави.
Нећутеобасипатизахтевимакаогрубијанкојипростаклукомзадовољава
својепожуднежеље.Нећутесаветоватикаородитељзабринутзасвоједете.
Захтеваћуодтебе, каомушкарац, којијесаосмехомиспијаоискуства, а опетпаонаколенаочарантвојомлепотом, дапутујући иодлазећиоставишизасебесвеоноштотејеспутавалодабиће у тебиодрастеоддететадожене.
Достајебилодаселажнохвалишсвојомдечјомчедношћу иневиношћудокје у тебивулканспремандапрокључаодстрастикојасевиди у твојимочима и осећа у врелинидахамладе, чаробнежене.Достајебилодасебилокомеоправдавашилидаобјашњавашсвојеречи, дела и поступке.
Достајебилонеразумевањапостојања и путовања.Дозволисебидатебезстрахапратепогледи, уздаси и речидивљења.Дозволисебидаспознашдајесвеу животусамоједанпут и данепостојекривудаветајнестазе.
Тисаданепутујеш.Тисаданеодлазиш.Тисада у себиодрасташоддететадопрелепемагичнежене.Захтевам, каомушкарацкојизнаштамогуучинитичариједнежене,дајојдопустишдаизађеизтебе.
Хејти, малаврцо! Немамимеу својесноведабимеисмевалаподану.Не, неволимте.Тонијетачно.Алијеистинадаволимдасеизгубим у тебиодпоноћидошестујутру.Врцо, небудисебична.Продужимирадновреме.Верујми, осмехтинећесилазитисалица.Имами јаправадамамимсвојеснове.
Ноћасбиххтеонештопаметнодатикажем, алинемамшта.
Осетиме, разумећеш.
Дабимушкарацосетиоснагусвогбића, морасепробудити у снуженекојагаволи.Наслушаосамсебудалаштинаодонихкојесуљудипрогласилизамудраце,а децамеоставишебезречи.Знатешта, нисунампотребнеречидабисмообјаснилимудростживотаи његовусврху, довољнисупоглед, осмех и загрљај и знатикакоихкористити.
Е, мојдеране! ПиташсекакоНеботакоуспешносакријеЗвездеодтвогпогледа, а вештосепослужињимадатисудбинуиспише.Мислишдасуонедалеко, затебенедодирљиве.Ништатинезнаш.Зартинекријешсвојмисли?Кријеших, наравно.А ипак, онесутекојетеводепрекостраницатвојеживотнекњиге.Видиш, Звезде и мислинесамоданисудалекоједнеоддругихкакотисечини, већсу у сталномдодиру.ЗнајдагрубосттвојихмислиможедаугасиЗвезду, променикосмос, алиистотакоњихованежност и благостможедахармонијуВасељене у тебеусели.Схваташлисада, деране, снагумисли и каквозлоњимаможешучинити?Небочувасвојезвездеодтебе, скриваиходтвојихмислисведоктисеречинеускладесадубиномкосмосаизкојегћешхранитисвојум.Ето, такотијето, деранемој.Дубине
космосасу у теби, а тусескрива и твојасудбина и њунећешвидетискривајућимисли, негоускладиихсаритмомзвезда, паћетисеречи
којеизговараш у стиховимазаписивати у књизиживота. Животјепесма
самозаонекојизнајудаслушајумузикуНеба.
Нежностоддететанаправичовека, а одчовекадете.
М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“
