Принцеза Васељене

Пирни и отерај

праменкосесасвогалица,

прстимаисправилокне,

забациглаву

ипустипоглед

далети у висине.

Изујципеле,

осетидрхтајземљиногшара

доксрамежљивоупија

сјајкоже

којиукрашава

твојебосеноге.

Прошетајмислима

посвомеживоту,

спознајмирбића

које у себиносиш,

предајветрусвојнемир

збогнадолазећегсутра,

некамуонутолиглад

затвојенежнеснове

имирнајутра.

Немењајосмехзаборе,

њимеулепшајсвет,

незаборављај,

тисипринцезаВасељене,

дошласидабудишљуде.

Лепотомсвојомосвајашпростор,

правишместозаљубав.

Загрлиме,

хоћудабудемтвој,

улепшај и мени

мојесутра.

Детејељудскобићекојенезависноодстања и изгледасвогтела,

и у највећимнесрећамапунимбола и туге, пронађеситницукојага

обрадује и вратиосмехналицесеби и другима.

Заштолажносамољубљегајиш у себи, синемој?Заштоузбуђеносвојуспретност и снагувеличаш?Убеђенсидаизмеђутвогаликапреи твогаликапослепостојиразлика, а дативреме и простордајузаправодаверујешкакосипостаодругачији.Времесинаучиодарачунаш, а простордамериш.Покушавашдасеускладишсањима инадашседаћешдобримпрорачунимаодсебеизградитивеличину.Грешиш, детемоје.Светокотебенествараживот, а тонераденипросторнивреме.Онисусамоиграчкетвоганесавршеногума и тусудабисетвојасвестиграласањима.Усклађивањемсиизгубиосвојујединственост, а онајетемељтвојевеличине, алинеонезакојомтитрагаш.Вечностјеоноштојетебипотребнодабиосетиовеличину

јединства, а онасескрива утренутку и никаданеможебитиузбудљива. Одбаципогрешнеиграчке,синемој.Утишајбуку у себии знај, дајеоноштотрајемирно и тихо, и дасасобомносипотпуноблаженство, вишекаотишинанегокаозвук, а налазисеизасвести.Истрајносту искуствимајенајважнија, њихзадржикаоалаткојимћешдаградишсвојувечност, а останидете, јернематебенипренипосле, већсамоданас,и никаданисидругачији.Волисвојебићетакоснажно, такомоћно, датитоизмамиосмехекојимаћешуметидапрекријешбраздекојеостављајусузенатуђимлицима.Чинито и видећешсвојувеличину у бесмртности,јерживотстварабезусловнаљубав, а онајевечна.

Детињствојеживотнодобакојенезаустављивопролази и никадаганеможемосебивратити, алисезатосамодетевеомабрзовраћау нас, каданамсесрцеиспуниљубављу и душасветлошћу.Најсрећнијии најостваренијичовекјестеонајкојидоживида у познимгодинамао свемузрело и мудроразмишља и дасвеоноштоизговорипретходноу себидетињасто и сазадовољствомосети.Животјевечитаигра у потразизасрећом у којојсезаборављадасмомитасрећазакојомтрагамо.Животјеигратражењасамог

себе. Затоменечудиштоједецинајлепшаигражмурке.Волети, тозначи;

намигнути, понудитиобраз, добитипољубацсаосмехом, махнутируком,

окренутисе и отићисалептирићима у стомаку.

Нисамдете, алибихпоредтебеувекмогаобити.

Путујеш. Одлазиш.

Нећутемолитизапогледкаонезрелималолетникжељанпрвељубави.

Нећутеобасипатизахтевимакаогрубијанкојипростаклукомзадовољава

својепожуднежеље.Нећутесаветоватикаородитељзабринутзасвоједете.

Захтеваћуодтебе, каомушкарац, којијесаосмехомиспијаоискуства, а опетпаонаколенаочарантвојомлепотом, дапутујући иодлазећиоставишизасебесвеоноштотејеспутавалодабиће у тебиодрастеоддететадожене.

Достајебилодаселажнохвалишсвојомдечјомчедношћу иневиношћудокје у тебивулканспремандапрокључаодстрастикојасевиди у твојимочима и осећа у врелинидахамладе, чаробнежене.Достајебилодасебилокомеоправдавашилидаобјашњавашсвојеречи, дела и поступке.

Достајебилонеразумевањапостојања и путовања.Дозволисебидатебезстрахапратепогледи, уздаси и речидивљења.Дозволисебидаспознашдајесвеу животусамоједанпут и данепостојекривудаветајнестазе.

Тисаданепутујеш.Тисаданеодлазиш.Тисада у себиодрасташоддететадопрелепемагичнежене.Захтевам, каомушкарацкојизнаштамогуучинитичариједнежене,дајојдопустишдаизађеизтебе.

Хејти, малаврцо! Немамимеу својесноведабимеисмевалаподану.Не, неволимте.Тонијетачно.Алијеистинадаволимдасеизгубим у тебиодпоноћидошестујутру.Врцо, небудисебична.Продужимирадновреме.Верујми, осмехтинећесилазитисалица.Имами јаправадамамимсвојеснове.

Ноћасбиххтеонештопаметнодатикажем, алинемамшта.

Осетиме, разумећеш.

Дабимушкарацосетиоснагусвогбића, морасепробудити у снуженекојагаволи.Наслушаосамсебудалаштинаодонихкојесуљудипрогласилизамудраце,а децамеоставишебезречи.Знатешта, нисунампотребнеречидабисмообјаснилимудростживотаи његовусврху, довољнисупоглед, осмех и загрљај и знатикакоихкористити.

Е, мојдеране! ПиташсекакоНеботакоуспешносакријеЗвездеодтвогпогледа, а вештосепослужињимадатисудбинуиспише.Мислишдасуонедалеко, затебенедодирљиве.Ништатинезнаш.Зартинекријешсвојмисли?Кријеших, наравно.А ипак, онесутекојетеводепрекостраницатвојеживотнекњиге.Видиш, Звезде и мислинесамоданисудалекоједнеоддругихкакотисечини, већсу у сталномдодиру.ЗнајдагрубосттвојихмислиможедаугасиЗвезду, променикосмос, алиистотакоњихованежност и благостможедахармонијуВасељене у тебеусели.Схваташлисада, деране, снагумисли и каквозлоњимаможешучинити?Небочувасвојезвездеодтебе, скриваиходтвојихмислисведоктисеречинеускладесадубиномкосмосаизкојегћешхранитисвојум.Ето, такотијето, деранемој.Дубине

космосасу у теби, а тусескрива и твојасудбина и њунећешвидетискривајућимисли, негоускладиихсаритмомзвезда, паћетисеречи

којеизговараш у стиховимазаписивати у књизиживота. Животјепесма

самозаонекојизнајудаслушајумузикуНеба.

Нежностоддететанаправичовека, а одчовекадете.

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“