Драган Симовић: Вечно Присутна Промена
Лирски записи
Стваралац посвећен Стварању излази из Времена и улази у Вечност.
Будући да се Стварање не догађа у Времену, већ у Вечности, Стваралац није у власти Времена.
Његово видљиво тело пребива у Времену, али његово Биће и Суштаство обитава у Вечности.
Сва велика уметничка дела надилазе Време.
Нису у власти Времена, нису подложна Времену.
Све оно што се из Вечности низведе у Време, после неког Времена враћа се у Вечност.
И ми смо се из Вечности низвели у Време, те кад ваљано обавимо свој Задатак, крећемо натраг – пут Вечног Присуства.
Тако ми постајемо, бивамо и заувек остајемо – властито Дело.
Стварајући властито Дело – ми стварамо Себе.
Отуда Стваралаштво и јесте више од Љубави и више од Доброте.
Јер ни Љубави ни Доброте нема без Стваралаштва.
Над свим бићима и световима влада Начело Стварања, којега неки зову Начелом Промена, будући да Стварање и јесте Вечно Присутна Промена.
