Ах…

Средотоком реке вечне плови једна барка,

носи ковчег прошлости снене.

Самар калпак и сабљу димискију,

пехар сребра дијамантом крашен. 

.

Небо пева песму од векова 

кад се коло стаде под Гором играти

све су виле сишле са брегова 

заиграле коло са дјевама. 

.

Незна с’ која лепше гласе има

да ли бела вила облакиња, 

да ли сјајна дјева чар србкиња 

а сва чељад мирно стала и у срцу запевала. 

.

Мисли нижу славу сад до славе.

Негде у долини све су срећне главе

што су мудрост мудру мудро мудровале.

што језиком ватре поведале. 

.

Мал’ је Бреза до обале река

које могу напојит’ јунака 

водом својом ретком као сузе

које душе сјајне пред Творцем сад лију. 

.

Ах…

Средотоком барка плови брже.

Рог говори гласно, коњ у долу рже,

у ковчегу јоште једно благо.

Живот кристал сјакти срцу драго.