Илија Зипевски: ОН ИЗЕ ЕСТ


Откривши и упознавши се са структуром азбучног писма кроз кружну шеснаестоделну шему – својеврсни календар који Азбука чини а који сам назвао Азбучно Коло Године, видимо да су нам наши преци оставили не само писмо, већ духовни систем који носи знање о постанку и бивању света и човека.

Оно у себи крије тајну васкрса Божијег Сина – Господа (Года) који је отелотворен као Сунце – Син над синовима без чије светлости нема живота. Он се рађа на краткодневницу (А), телесно сазрева у пролеће (Е), достиже врхунац своје снаге на лето (I), постаје целовита личност на јесен (О) и бива распет на зиму када умире (У) и наново васкрсава. Ова идеја је била позната нашим прецима и пре појаве лика и дела Исуса Крста због чега је Исус као Син Божији и Син Човечији прихваћен код Срба врло рано као отелотворење лика Сунца – Крста – Крижњег.

Археолог Ђорђе Јанковић је археолошки потврдио истинитост предања из Новог Завета о присуству апостола Павла у римском Илирику где је проповедао исусово (јошуино) учење што се подудара и са живим предањем србског народа са јадранске обале о примању вере от апостола Павла. Дакле Срби, Илири су били упознати са делом и ликом Исуса Крста врло рано, два до три века пре него што је хришћанство постало званична вера Римског Царства.

Након озваничења хришћанства у 4.веку, владајуће политичке елите Рима успостављају језички, верски и културолошки монопол тако што проглашавају за свете језике (језике на којима је дозвољено вршење верске службе) искључиво грчки, латински и јеврејски. Наравно ово се чини на велику штету Срба, Словена који су морали у потоњим вековима да се боре за своју „писменост“ относно црквену независност и самосталност.

Елите Рима су се отувек трудиле да наметну комплекс ниже вредности народима чије су земље и културе тлачили – народе о чијој раној историји знамо врло мало и то углавном из пера Римљана – Словенима, Германима, Келтима. Германи су можда у највећој мери прихватили такву подређеност због чега су се увек изнова доказивали Риму и папи који су их радо хушкали на Словене због чега се (у захвалност послушницима) историја Европе у средњем веку лажно приписује Германима (Готи, Вандали..) а на штету Словена. Име Срба је ушло у латински језик у значењу роба док је име Словен (склав) то значење попримило нешто касније у грчком језику.

Срби и Словени су морали да се боре за црквену службу на словенском језику а за то је био повољан моменат у другој половини 9.века. Курило и Методије нису били Грци који су описменили Словене. Једноставно није могуће да два Грка саставе Словенима писмо савршеније за словенски језик него што је то грчко писмо икада било за грчки језик.Курило и Методије су били Ромеји – грађани Ромејског Царства, грчких имена али словенске народности.Курило и Методије и њихови ученици су се изборили за словенско богослужење – црквену службу на словенском језику.Политичка независност је значила црквену независност а она је подразумевала домаће свештенство и словенско богослужење.Захваљујући делатности солунске браће и њихових ученика са Климентом и Наумом на челу (Охридска и Преславска школа) али и моћи тадашње Бугарске државе, Словени су најзад изборили признање своје црквене писмености от стране Рима и Цариграда што је касније злоупотребљено у наратив о примању писмености от Грка – Ромеја.

Након пада Самуиловог царства (почетком 11. века), долази до хеленизације охридске архиепископије када се словенски текстови преводе на грчки при чему долази до мењања словенских имена у грчка али и до других ствари.Управо у овим преписима могло је доћи до извртања отређених чињеница у житијима Курила и Методија. Овде је могло бити уметнуто грчко порекло браће као и бајковита прича о чудесном јављању слова Константину Курилу.

Вишевековна политичка (и црквена) моћ Ромеја је довела до тога да се неки грчки верски изрази код Срба ипак одомаће и потисну србске, изворне.То најпре видимо по светим именима (монашким или крштеним именима) која су от Немањића па на овамо углавном грчка и јеврејска.Из старословенских споменика из 10.и 11. века сазнајемо да је у основи речи хришћанство заправо КРСТ а не погрчено ХРИСТОС и да се Срби и други Словени нису називали хришћанима већ КРСТЈАНИМА као што се и данас Хрвати називају кршћанима. Грчко Христос је превод јеврејског машијах – помазаник што има значење титуле а која је заправо близка србском глаголу МАЗАТИ.Помазаник је обожени или богом изабрани владар или првосвештеник који се у сврху обожења и посвећења светој мисији обредно помазује миром – светим мирисним уљем.У ишчекивању новог владара Израела – помазаника – месије, јевреји су овом појму дали значење и спасиоца (јеврејске државе) која је припала и Исусу (Иси, Јошуи).Обичај помазања потиче из Египта где оно носи назив КАРАС и относи се на помазање, мумифицирање, балзамовање. От израза карас је потекло и грчко хрисма /χρισμα/(помазање), хрио /χριω/ (помазати) и хрисис /χρησις/ (употреба, коришћење) које је једнако србској речи КОРИСТ. Ту је и сродно грчко креас – месо, от чега потиче латинско carnes (месо) и corpus – трупло, леш (мумије).

Све ове речи крију своје порекло у изворном облику КРСТ.Крст је симбол Сунца и календара – ГОРст или КУРст – КоРиСТ – египатски Хорус (персијски Кур, словенски Хорс) је помазани син Озириса који је приказиван као дете у наручју мајке Изиде попут младог Исуса у наручју Деве Марије. Крст осим што симболизује кретање Сунца (четири кардиналне тачке) он је и облик људског тела.Помазањем помазујемо тело – крст који је уписан како у лицу човечијем (које се при крштењу најчешће помазује) тако и у целој фигури.Мртвим мумифицираним фараонима би се руке пологале прекрштене на груди као што се то ради и данас са телима покојника – руке положене на груди обликују крст. Као што се обредно поливање водом или потапање у воду назива крштењем – јер се потапа тело – крст – чиме се постиже ћелијски преопород и стога свежа присутност у телу, у сада и овде што је крст свести (укрштање хоризонтале – времена и вертикале – простора у садашњност или вечност)- иста је ствар са помазањем, карастом – кризмом по којој крстјани носе име. Божији Син је разапет на крст а то је крст који описује кретање Сина, Сунца током године – његове четири тачке излазка и залазка от краткодневнице до краткодвневнице.

Близкост србског КРСТ са значењем исусове титуле проналазимо и у србском ХРАСТ који је (био?) код Срба свето дрво и храм – црква из предхришћанског доба.Дрво се грана тако што мање гране израстају из већих што им даје крстасти облик.Све гране се укрштају у стаблу (из којег извиру), у вертикали које се пружа равно ка небу.

У 11.веку се појављује христова (крстова) икона са уписаним крстом у ореолу над исусовом главом у којем су уписана грчка слова ОѠN. То значи „ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ“ што долази от пуне реченице: εγω ειμι όων (его еими оон) – „ЈА САМ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ“ што је превод јеврејског ехјех ашер ехјех /אהיה אשר אהיה/ (ја јесам онај који јесте) што је опис којим Бог – код јевреја именован ЈХВХ /יְהֹוָה/ (Јахве) а код Грка преведен са Куриос – Господ, описује себе Мојсију (Излазак 3.14). Ове се речи приписују и опису Исуса на два места у Новом Завету (Јов. 8.58, Отк. 1.17).

Дакле, хришћанство нас учи да је Божије име, као и име Сина Божијег ЈА ЈЕСАМ, старословенски АЗЪ ЕСМЬ. Иако се ова реченица (ја сам онај који јесте) у старословенским текстовима преводи са АЗЪ ЕСМЬ СЫЙ, у Азбучном Колу Године читајући самогласнике управо видимо ову поруку: АЗЪ ЕСТЬ I (ИЖЕ) ОНЪ УКЪ, относно када се чита са лева на десно без доњег крака крста – онако како се уписује и чита грчко ОѠN, добијамо поруку ОНЪ ИЖЕ ЕСТЬ или ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ.

У руској традицији иконописања се јавила потреба да се грчко ОѠN прилагоди смислу словенксог језика па је грчко Ѡ (Омега) замењено са словенским Ѿ (От) и постављено на почетак речи као ѾОН што би дало поруку ОТ ОН или ОТ (Ѿ) ОН (О) НАШ (Н).Овакав запис можемо срести и на иконама у србским црквама.Из овога видимо да је постојала потреба словенског народа да изнова преведе свете поруке на свој језик, относно да поврати своју изворну реч па и на силу преко грчких речи.Све ово говори да су у давнини Словени и имали своје изворне речи за веру а те су речи заправо предходиле каснијим грчким преводима који су превладали путем политичке моћи.Они су на срећу очувани у Азбуци, али за то изгледа да не зна савремено словенско свештенство које се користи црквенословенским језиком и писмом.Када Азбуку сместимо у шеснасетоделно Азбучно Коло Године, ствари се саме откривају.

ОН ИЖЕ ЕСТ

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 27-ти наставак)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s