Милица Мирић: Житије
К’о индиго модра, ноћ се расу
и крадомице прекри путе,
па неприметно храстове засу,
сибирске брестове уздигнуте.
.
…И тихо, тихо попали звезде,
стаде њихати јата птица
што се у крошњи храста гнезде.
Скоро ће јутарња измаглица.
.
Ноћас нечујно клизиште сенке
док је са неба звезде брао.
Скупио неке воде далеке,
у мисао сваку допирао.
.
Палио кандила, уместо Сунца
Светитељ један, у мајски зору.
Спокојно трепте, попут свица
и дршћу сенке на прозору.
.
Блага се светлост разлила јутром.
К’ о искра у оку трепти нада.
Ноћас је овом прошао гором,
такнуо небо, па Сунце пада.
.
То млади ратник свети Ђорђе,
спусти се тихо, с небеског пута.
Звонким кораком међ’ Србе дође,
озари лица им, забринута.
.
М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“
Илустрација – Миливоје Мирић
