К’о индиго модра, ноћ се расу

и крадомице прекри путе,

па неприметно храстове засу,

сибирске брестове уздигнуте.

.

…И тихо, тихо попали звезде,

стаде њихати јата птица

што се у крошњи храста гнезде.

Скоро ће јутарња измаглица.

.

Ноћас нечујно клизиште сенке

док је са неба звезде брао.

Скупио неке воде далеке,

у мисао сваку допирао.

.

Палио кандила, уместо Сунца

Светитељ један, у мајски зору.

Спокојно трепте, попут свица

и дршћу сенке на прозору.

.

Блага се светлост разлила јутром.

К’ о искра у оку трепти нада.

Ноћас је овом прошао гором,

такнуо небо, па Сунце пада.

.

То млади ратник свети Ђорђе,

спусти се тихо, с небеског пута.

Звонким кораком међ’ Србе дође,

озари лица им, забринута.

.

М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић