Милорад Максимовић:Сунце сја!


Измаглица, сутон, зрела ноћ, киселе јабуке и вишње на старом столу. 

То су само мисли несрећно извучене из креденца времена, слике дају невине.

Запах устајалих идеја се не лечи промајом нових мисли већ свежим мирисом пролећног јутра. 

Чајем од нане преливеним преко медених тврдих колача које је родила једна љубав

Не треба ти скок кроз време да излечиш ране од векова, нити магија белог Орла – не.

Змај ватром говори а ти говориш силом живота, о – роде мој, сећаш ли се?

Зарони дубоко после скока у језеро тмине. Ваздух задржи и Сунца зрак… Ти пламени сад! 

И кад видиш страх ти га поздрави од мене и захвали за садржај боли намењени. 

Али му и реци да нема места за скитаче галактичке и њихове омаје страшне. 

Последњи бели хлеб се испекао, деца домаћина весело ишчекују док напољу је плач и шкргут зуба… 

Ускоро их неће више бити сем у сећању деце зоре Божије.

 Сунце сја! 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s