Зорица Бабурски: На белом крину
У временској трулежи стојим
слутим речи ране и касне
добују кроз гране отежале сиве
и остављају трагове јасне
.
Ветар звижди и снажно дува
прамен магле влагом испунио зрак
на главу пада лишће глуво
у башти кринова задах јак
.
Крадем кâд небески у заносу страсно
ал’ мокра ноћ гуши младину месеца
смрт ме гледа строго и питомо
из тужне долине моја јесен јеца
.
И враћам се у мрачне дубине
прошлост моја с глувим лишћем мину
док се грчи лице и јече кише
смрт поносна на белом крину сину
