У старословенској Азбуци постоје четири слова преузета из грчког алфабета за писање искључиво грчких речи које се нису преводиле у старословенским текстовима, углавном именица. То су Ψ (пси), Ξ (кси), Θ (тхета) и Υ (ипсилон). Овде ћемо обратити пажњу на слово ипсилон које једино от ова четири слова у Азбуци носи словенски назив (али и лик већ постојећег азбучног слова) који гласи ИЖИЦА.

Слово Υ (ипсилион) у грчком језику првобитно је имало гласовну вредност У а у класичном периоду је добило изговор нешто затворенијег У (због чега је прелазило и у В) да би се касније а и до дан данас читало као И.  С обзиром да је првобитну вредност гласа У ипсилон изгубило (прешавши у И), за глас У Грци су почели да пишу два слова ΟΥ.

Слово Υ (ипсилион) истоветног је изгледа као словенско Ук чију је гласовну вредност (У) првобитно означавало. Код Словена слово Ук није променило своју гласовну вредност већ и дан данас означава изворни глас који својим  ликом идејно представља а то је У. Ипак, под утицајем Грко-ромеја и ромејске црквене политике (да ли по навици или услед свесног условљавања грчке цркве) Словени своје У записују као грчко ОУ. Док можемо да разумемо разлог записивања гласа У као ΟΥ код Грка, за то код Словена нема никаквог смисленог разлога ни потребе и може се приписати чисто грчком утицају. Словени су имали и (углавном) имају сва слова за све своје гласове и нема никакве потребе да се било који словенски глас записује са два слова као што је то случај код Грка који немају сва слова за своје гласове (грчко Б – ΜΠ, Д – ΝΤ итд). Словенско Ук само је довољно да означи глас У и не постоји смислен разлог да се њему испред додаје слово О. Ово је дакле последица грчког утицаја настала или несвесно коришћењем оба писма (грчко и словенско) при превођењу црквених текстова или можда као намерни услов грчког свештенства словенској писмености.

Истовремено Словени уводе у своју Азбуку наводно грчко слово ипсилон али га не зову тако већ га именују словенски Ижица. Ижица носи изглед истоветан слову Ук а временом губи доњу квачицу па изгледа као латинично V. Словом Ижица се на пример записује грчко Господ које гласи Кирије относно у изворном читању Курије. Словенски назив овог слова (за разлику от грчких назива осталих слова Ψ, Ξ и Θ) говори да су Словени отувек знак У доживљавали као своје слово. У Велесовој књизи, глас У се записује самостално без додатог О испред што би била изворна и једина смислена употреба овог слова.

На врху Азбучног Кола Године налази се слово ИЖЕ. На дну Азбучног Кола Године налази се слово УК или другачије названо ИЖИЦА – у каснијем читању као И представља мало ИЖЕ – ИЖИЦУ. У календарском смислу ова два слова означавају врхунац сунчеве енергије (ИЖЕ) и њен патос када се рађа нова Година које са наново пење ка врхунцу, која васкрсава (ИЖИЦА). ИЖЕ и ИЖИЦА у овом относу стоје као Бог и Божић или Сварог (Вид, Kупало) и Сварожић (Коледо).

Слово Иже долази као десето слово (осми сугласник) на крају десне, источне или узлазне путање Године након 9 слова (7 сугласника) која представљају човеково биће – систем чакри или Зрак стварања у човеку. Иже је старословенска заменица КОЈИ и представља целокупност свих елемената који чине човека. Блиско хижа носи значење куће (словеначки) а слово Иже се у древним писмима (етрурско, феничанско) записивало затворено у правоугаонику попут куће. Горњи и доњи део могу представљати духовни и телесни спрат док се у неким случајевима унутар правоугаоника налазе и три целине (две попречне црте) што би означавало човекову трицентричност: мозак (мисао), срце (осећања), нерве (осећаји) или дух, душу, тело.

Можда је сасвим случајно да се на хебрејском човек каже ИШ (а мали човек гласио би ишица, јевреји немају слово за глас Ж) а можда и није. Неко ко боље познаје порекло и етимологију јеврејских речи могао би дати отговор на ово питање.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 28-ми наставак)