Илија Зипевски: Сунчани крст


Сунце као извор биолошког живота на Земљи представљало је у свести наших предака врховно небеско божанство које се сматрало Божијим Сином (што видимо и у етимологији имена сунце – син – синче – синац – синути,  sun – son /енг/, sonne – sohn /нем/). Божији Син се није относило само на Сунце као небеско тело већ на животворну енергију Сунца и збир свих појава које настају као последица њеног дејства на Земљу. Свеукупност појава дејства сунчеве енергије надређене земаљском животу, обухваћена је једном свешћу/бићем које су наши преци препознавали као Господа и сматрали Га Божијим Сином (чије се отелотворење препознало у лику и делу Исуса Христа).

Привлачно дејство сунчеве животворне енергије окреће Земљу око Сунца творећи коло земаљског природног живота које зовемо Годом (god, gott – бог код Германа) или Годином. У србском језику имамо изразе „шта год“,“како год“ или „ко год“ који предпостављају исход одређених питања вишој сили – Году. Година има своје лето господње, топли део Године по којем Године бројимо, када је Сунце гледано са Земље високо на небу – у свом годишњем лету над Земљом (зимом). Етимологија лета и зиме најјаснија је када Годину осмотримо са окополарних области где Годину чини један дуг дан (када Сунце „лети“ изнад Земље вртећи се у круг по небу изнад наших глава) и једне дуге ноћи (када Сунца нема, када оно залази испод Земље – земе – зиме попут семена да би се поново родило). Пролеће је прволетије (полетање) а јесен (fall) је смркавање (сена).

Година посматрана са Земље изгледа као привидно кретање Сунца: рађање, живот и умирање Божијег Сина а онда, са новом Годином наново васкрсење. То је коло живота Божијег Сина које обликује рађање, живот и смрт Земље, Природе и условљава људски живот. Унутар једног оваквог кола имамо читаву лепезу појава и обличја небеских и земаљских који изражавају различита својства и различите ликове Сунца, Божијег Сина и Мајке Земље, Природе.

Ова идеја је уткана у календар савременог хришћанства али је она много старија от самог хришћанства. Ту идеју проналазимо и у старој србској, словенској вери, у египатском култу Озириса, у источњачком култу Митре итд. Поред тога што свака вера има свој мит – бајку где су Година и њена обличја отелотворена у људскe ликовe и драмe њихових судбина, коју може макар површно разумети и препричати сав обичан свет – свака вера у својим причама, митовима, бајкама крије астрономску и духовну науку о относима човека, Земље, Сунца, планета и далеких звезда. Овакво сагледавање вере носи назив астротеологија или у преводу звездобогословље. Ово такође не значи да се људске судбине заиста и не обликују управо као отелотворења небеских относа и процеса.

Основни ликови Године у свим верама су Отац и Син а затим и Мајка Земља. То је првобитно тројство. Док су Отац и Син узлазни и силазни део Године, (мисли се на кретање Сунца), врхунац и дно Године, младо и зрело Сунце –  вертикала на којој један смењује другог (краткодневница и дугодневница), Мајка их помирује као хоризонтала (равнодневнице) где она бива Невеста (неневестнаја) Отцу и Мајка Сину. У хришћанству они се још зову и Бог, Божић и Богородица.

Отац представља Врховну Силу Свемира која предходи и Сунцу – физички гледано то је средиште Свемира а духовно то је Првобитна Свест из које све произилази и која све надилази. Стога се Отац (Бог) као такав не појављује као личност. Бог Отац је безтелесан . Као личност Појављује се његов Син (Божић) који се са сваким годишњим узлазом (вазнесењем) духовно сједињује са Оцем (постаје Бог) док телесно умире да би се поново родио као Син. У хришћанству се стога не слави Отац сам по себи већ једино кроз Сина, Исуса Христа – док је силазни део Године представљен ликом Јована Крститеља Претече који најављује Христов долазак и који га по рођењу водом крштава. Зато је и код Словена врховно божанство забележено као Сварожић (по Титмару у Радгостовом храму), како се у србским обредним песмама често назива Божић, док су узлазни и силазни део Године представљени у ликовима браће Коледа и Купале, синова Сварога. Сунце, Син Сварога назива се и Даждбог (Ипаћевски летопис)

Ову идеју видимо и у Индији, где Кришна, као отелотворење Вишнуа, Врховног Господина има своја два најчешћа назива као Говинда и Гопала. Кришна се представља као пастир, попут Исуса, али и Велеса „сточијег бога“. У Египту имамо Озириса као Отца, Хоруса као Сина и Изиду као Богородицу. У наредним објавама ћу се детаљније бавити овом темом.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 29-ти наставак)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s