Анђелко Заблаћански: Повратак


Дрхте тополе на прагу мог села,

Јер јаук грана голих нико не чује,

Само даљина клета и невесела

Сваки удар бола на груд дочекује.

.

Чујем лишће шуми, а позна је јесен;

То плачу тополе млaдости ране,

А као да још јуче ту сам занесен

Пио мирис ноћи пре него што сване.

.

А сад бих сећању да стишам кораке

И ништа не питам врхове топола;

Док не познам давно урезане знаке

Невешто ћу крити жучи свога бола.

.

Али како проћи поред шумне страже,

Кад ће сваки шум ми душу да расточи,

А тополе срцу свашта ће да траже,

И крај њих кад прођем засузиће очи.

.

Морам, морам проћи док дрхте тополе,

Док даљина видик сасвим не замути;

Морам да се вратим под те гране голе,

Јер више не умем чак ни да их слутим.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s