Анђелко Заблаћански: Повратак
Дрхте тополе на прагу мог села,
Јер јаук грана голих нико не чује,
Само даљина клета и невесела
Сваки удар бола на груд дочекује.
.
Чујем лишће шуми, а позна је јесен;
То плачу тополе млaдости ране,
А као да још јуче ту сам занесен
Пио мирис ноћи пре него што сване.
.
А сад бих сећању да стишам кораке
И ништа не питам врхове топола;
Док не познам давно урезане знаке
Невешто ћу крити жучи свога бола.
.
Али како проћи поред шумне страже,
Кад ће сваки шум ми душу да расточи,
А тополе срцу свашта ће да траже,
И крај њих кад прођем засузиће очи.
.
Морам, морам проћи док дрхте тополе,
Док даљина видик сасвим не замути;
Морам да се вратим под те гране голе,
Јер више не умем чак ни да их слутим.
