Весна Зазић: Несмирен
Свима који су се борили за државу која их се не сећа
.
Изгубљен ја сам сад у овом свету.
Хтео бих некако младост да наплатим
па нек’ пате и они који не чинише штету
кад снове у очи не могу да вратим!
.
Памтим нестрпљење узавреле крви,
девојачке груди једине ми муке.
Хтедох у тај вртлог да се бацим први
а добих не тражећи ја пушку у руке.
.
Рекоше власти да почео је рат.
Сањана моја остаде јави предалеко.
Да пуцам у оног ко беше ми брат!?
Још чекам из море да ме буди неко.
.
Убијао јесам и чуо уцвељене мајке.
Водила ме жеља да останем цео.
Какви бесмртни хероји и дечије бајке!?
Желео сам живота бар још мали део.
.
Рат је давно готов ал’ не и за мене.
На свакога бесан исту битку бијем.
Заувек расанише младе очи снене.
Над несталим собом црне сузе лијем.
.
Не замерите ми што увек се свађам.
Прате ме утваре к’о што бејах младића.
Младост да осветим у свакога гађам
и што кушах крви пре жене и правога пића.
