Илија Зипевски: Божији син Исус Христ (Сварожић – Јарил – Вид) Календарски крст (2)


Јарило је и Ерос. Јарило се обичајно представља као лутка от сламе са

наглашеним полним органом. Стога се зове и Јурије, Курије, Курило от чега је

постало и Курке, Гјорге, Ђурађ,Ђорђе (у жаргону мужки уд назива се и ђока

 или ћуна). Основа Кур једнака је облику Гор (египатски Хорус), Хорс, младо

 пролећно Сунце – Јарило се пење на небу – иде горе и гори – греје, док се полни

 уд диже на горе (такође у зору са Сунцем). Куром се на старословенском

назива петао (cock на енглеском, код нас кокош) а слично име носи и ћурка.

Кур најављује рано Сунце а то је у Години пролећно Јарилово Сунце када

Христос Васкресе. Васкрс и Ћурћевдан отговарају гласу Е у Азбучном Колу

 относно слову ЕСТЬ када Природа ЈЕСТЕ (естествено значи природно). Стога,

јер представља и исток Године, на енглеском се Васкрс каже Easter.

Вазнесење или Спасовдан (28.5.) је време последњег месеца у Години пред

сунчев зенит. Исус Христос се уздиже на небо, Божији Син се сједињује са

Отцем. Тада узлазни део Године умире, телесно – Сунце ускоро започиње свој

 пад, али се духовно Божији Син узноси на небо. Тада долази Видовдан који је

по сведочењу Светлане Спајић некада слављен на летњи сунцостај око 21. 6.

Вид или Световид је лик Божијег Сина у свом зениту – у пуној зрелости када

духовно постаје једнак Отцу. У суштини Вид је сунчева светлост којом Сунце

 гледа и боји Природу.

Вид је представљан са четири главе са којима Вид – Сунце гледа – обасјава

своју светлост на све четири стране света истовремено. Вид је свевидеће око –

 тело Сунца чија се симболика крије и у крсту са четири отцила. Он је дакле

Божји Син као отрастао, у зрелости који надгледа цео сунчев систем, све што

 његов поглед/зрак обасјава. Зато је Он и пророк, видовњак и просветитељ –

вертикално сједињен са Отцем – Сварогом. У ведама лик свевидећег ока –

Сунца носи божанство по имену Сурја у чијем имену налазимо основу сур

относно зур, зир (у санскрту је загубљен глас з) што је друга србска реч за вид –

 зурити, зрити, зрцало, прозор, призор, назор итд. Сурја је у ведама представљен

 као помоћник Варуне, надређеног божанства вода коме би код Словена

отговарао Даждбог како се по неким изворима назива Сунце Божији Син а чије

време долази на лето након Видовдана. У кијевском пантеону уз Даждбога

уместо Вида имамо Хорса који би могао да представља и Јарила, Кура како

 сам горе навео.

Са Вазнесењем и Видовданом се завршава календарски живот Исуса Христа.

 Након летње дугодневнице, са опадањем Сунца лик Божијег Сина у

хришћанству преузима Јован Крститељ као Христова Претеча. Дакле празници

који обележавају живот Исуса Христа падају искључиво на узлазни или десни

део Године који је обухваћен гласовима А Е I или поруком АЗЪ ЕСТЬ I или

 АЗЪ ЕСТЬ ИЖЕ – ЈА ЈЕСАМ КОЈИ. Зоран Ранковић у свом учбенику за

 црквенословенски језик каже да слово Иже указује на Творца: „Он Лично“,

 „баш Он“. Већ сам писао о томе да се насупрот слову Иже које се налази на

 врху Азбучног Кола Године налази слово Ижица (варијанта У) на дну Године –

што су словне представе Бога и Божића или Сварога и Сварожића. Иже би

могло да означава име Исуса, Исе – Јехошуе – Иже, Који Јесте. 

Једини празник који се налази на левој, силазној путањи сунчевог календара

а везује се за живот Исуса Христа је Преображење. У хришћанству оно се

везује на Христово преображење на гори Таворској када је Он тројци својих

ученика приказао своје божанско обличје. Ова прича је надодата на

предхришћански празник Преображење што видимо и по томе да је то једини

 догађај који измиче хронологији Исусовог календарског живота. Прича о

Исусовом преображењу је врло блиска причи из Бхагават Гите када је Кришна

приказао Арђуни свој космички облик. Ипак Преображење јесте време до којег

Божији Син врши своје деловање, након чега се „мењају гора и вода“ и

сунчева снага креће да слаби.

Празници Христовог живота који падају на десну страну календара објашњавају

 и Исусову поруку „баците своје мреже на десну страну лађе и наћићете“

(Јов. 21,6) када саветује апостолима како да улове рибу. Многи астротеолози

 говоре да се овде мисли на десну хемисферу мозга која је осећајна, мистична

насупрот левој разумској и прорачунатој. До богоспознаје се не може доћи

математичким прорачуном већ једино кроз тајновитост осећајног дела човечије

природе. Међутим, овде видимо и да се десна страна относи и на десну страну

Године (АЗЪ ЕСТЬ ИЖЕ) када Сунце узлази. Сличну ствар проналазимо и у

 визији Светог Стефана: „Ево видим небеса отворена и Сина Човечјега гдје

стоји с десне стране Бога“ (Дап 7,56). Ова идеја је уткана и у старословенско

слово Јат – Ѣ. Слово јат је представа крста са чије доње десне стране се

налази круг (или четвртина круга). 

У Индији се узлазна, десна половина Године сматра повољном за напуштање

света – душе које напусте свет у време сунчевог узлаза обезбеђују себи рајске

светове по смрти док се то не може рећи за душе које напуштају свет у

силазном делу Године. Време отлазка је предзнак куда се по живота отлази.

Као што датум и време рођења предодређују живот тако исто и време смрти

предодређује даљи пут душе. Време повољно за смрт сматра се даном и

 узлазним делом Године. Видимо и у речнику европских језика да се десна

страна сматра правом страном (десно се на руском каже право што видимо

 и у германским језицима где right,recht значе и право, правилно и десно). То

 се може приписати десној, мужкој разумној, „правој“ страни (успостављено

у времену ратничког патријархата) којој управља лева хемисфера мозга,

 међутим може бити и да је у вези са узлазном, растућом, десном страном

 Године.

Зачеће Исуса Христа пада на девет месеци пре Његовог Рођења (Божића)

дакле на почетак пролећа, на Благовести. Благовести обележавају јављање

вести от стране Архангела Гаврила Пречистој Деви да је Господ са њом, да

ће родити Сина. То је вест о долазку пролећа, о буђењу Природе, уздизању

 Божијег Сина и о васкрсењу Године – силазак Светог Духа на Земљу. Стога је

 млада девојка, лик Природе у рано пролеће и Весна (која са цветањем Природе

 постаје Лада). На Божић у старој словенској вери, лик Природе узима обличје

 старице Моране и стога није случајно да се хришћанска Богородица управо

зове Марија, Миријам или Морија (облик који је присутан и данас међу јеврејима)

. Са почетком пролећа, обредно се потапа лутка која представља Морану што

означава крај њене владавине – крај зиме. Из истог разлога се у Русији пали

лутка Јарила у очи летње дугодневнице, јер време пролећа пролази.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 31-ви наставак)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s