Димитрије Николајевић: Под звонаром вечери (2)
А до последњег угарка дадох јој лето
да у њему мојом крви
до блистаја гори и озвучава се зането.
И сад, сред вечерја што се од запада румени,
њеном, међ гранама распетом сенком
грејем хладне кише,
док се облак мути да измрви
попадалу гар
и са чела ми је збрише
пре него непогода погубном распуклином
искапи преостали жар
и њиме се заострви
дубоко у неистраженом мени.
.
Д.Н: Збирка – “Изабране песме“
