Календарски живот Пресвете Богородице састоји се от четири главна празника: Рођење, Ваведење,

Благовести и Успење. Хришћанска Дева Марија оличење је Богиње Мајке која у  суштини представља

 врховнo женско начело – Материју – Земљу Мајку. Стога Њено Рођење (Мала Госпојина) пада на

почетак јесени (8.10. по јулијанском или 21.10 по грегоријанском календару) што је време пуног

сазревања природе, сабирања плодова и жетве. Сходно томе и остали поменути празници, осим

Успења (укључујући и Покров, Сабор и св Петку као још један велики женски празник) падају у

 зимски део Године, када је Сунце ниско над Земљом (у северним окополарним областима у

потпуности испод Земље) – испод хоризонтале календарског крста и то махом са леве опадајуће стране.

Време празника Рођења Пресвете Богородице је време када се Сунце налази у знаку Девице. Изворно

 значење речи дева јесте божанско, божанствено (дивно, див, дивота – divine, divinity, devotion) и оно

 је у нашем језику и култури припало припадницама женског пола описујући њихову природу до брака

 или уласка у партнерске относе, у облицима: девојчица, девојка и девица. У старо време, девојке

 које би по рођењу биле посвећиване богослужењу при храму (попут Деве Марије), нису ступале у

брак – биле су девице. Полни, телесни и чулни живот стајао је насупрот духовном – наши преци су

 увидели да се телесне и духовне тежње сукобљавају, да је духовна природа супротна телесној из

чега је произашла потреба да се ова два начина живота раздвоје. Отуд веза између невиности и

божанствености. У санскрту појам дева означава духовна бића, богове или полубогове (semi-gods

како се то често преводи на енглески језик, међу којима су Индра, Агни, Сурја итд). Кришна,

отелотворење Вишнуа (Вишњег Бога), Врховног Господина којем су подређене све деве, по

индијском предању рођен је от мајке по имену Деваки.

Стога мит о рођењу Божијег Сина от мајке девице у пра-начелу можемо схватити као Рођење Духа

от Богиње Мајке – Материје која даје обличје Духу да се Он кроз Њу испољи. У колу Године, Богиња

Мајка је оличење Земље која рађа младо Сунце зиме – Сина. Земља такође бива оплођена от стране

зрелог Сунца лета (Отца) којем постаје Невеста и са којим наново рађа Сина – Божића. Земља као

Богиња Мајка доживљава свој пун процват крајем лета, почетком јесени након што бива оплођена

 пуном снагом сунчеве енергије (Светим Духом Отца). То је време рођења Богиње Мајке – Богородице,

 Мале Госпојине. Ово је и време почетка црквене нове године (1.9.), што је црква увела по угледу на

 јеврејски календар – за разлику от индоевропских народа где су наглашени порекло по мушкој линији

 и мушко потомство относно син (где се и женско дете често називе „сине“), јевреји своје породично

 стабло граде по женској линији.

Велика Мајка – Девица, код Словена је највероватније слављена као Жива (код Срба) или Мокош

(код Руса). Њено време започиње са знаком Девице али се протеже и на знак Ваге (којим влада

 Венера – планета женских вредности) који описују уравнотеженост, праведност и партнерство

 (окренутост ка другима).

Ваведење (21.11 у јулијанском) је празник Богородичиног улазка у храм (знак Стрелца) где се она

посвећује богослужењу. Месец дана касније у календару Богородица рађа Божића Сварожића и стога

 се други дан Божића посвећује Њој (Сабор Пресвете Богородице). Ово је време Моране, увенуле,

 мрзле зимске Природе. Храм Богородичин је пра-стање Материје где у тами безоблично трепери твар

као пра-елемент воде. Када Син зађе у подземни свет – Природа губи своје обличје и своди се на

 основно бивање – Празнину из које је створен свет (али и стање у које се свет враћа по уништењу)

 а њу чине елементи таме (отсуство светлости) и воде (отсуство ватре) – треперење Материје из којег

још ништа није настало. Све приче о постанску света говоре о постанку света из воде. Али и човечији

 живот се рађа из воде мајчине материце. Лик Природе овде представља подземље – семе је под

 Земљом, чека рођење Сина да под његовом светлошћу пробије опну и изникне као младица. То је

Морана – утроба Земље – мрачна и влажна материца из које се рађа Син Божији. Морана је пра-стање

 у којем замире стара и рађа се нова Година. Стога и хришћанска Дева носи блиско име Морани као

 Миријам, Марија јер се управо у времену Море рађа младо Сунце, Божји Син, Божић Сварожић –

 Исус Христ.

Девет месеци раније, Богородица добија вест о (безгрешном) зачећу Божијег Сина и то је празник

 Благовести, почетак пролећа (25.3. у јулијанском). Пре него што је Марија добила ту вест от анђела,

шест месеци раније је вест о маријином зачећу Господа добила маријина тетка Јелисавета преко свог

 мужа Захарија, мајка Св Јована Крститеља. Истовремено православни календар исповеда причу о две

 стране Године. Док млада Марија зачиње Сина с почетком пролећа, њена тетка Јелисавета је већ

 мајка (Јовану) а то је лик Богиње Мајке на почетку јесени. Девет месеци након почетка пролећа

 (Благовести) рађа се Исус (Божић), а девет месеци након почетка јесени (Мала Госпојина, Зачеће

Јована Претече) рађа се Јован (Ивањдан).

Време пролећа је код Словена посвећено богињама Лади и Лељи – ликовима плодне Природе као

младе девојке (Леља) и девојке зреле за удају (Лада) и обележава се обичајима и свечаностима који

славе бујност и плодност природе, момаштво и девојаштво – полност – са чим је у вези и симболизам

 фарбања и туцања ускршњих јаја. У овај период не пада ни један празник хришћанске Богородице.

 На небу је младо пролећно Сунце – млади и лепи Јарило. Изашавши из подземља, Земља и Сунце

васкрсавају као момак и девојка – Јарило (Лељ) и Леља – Младенци.

Успење (Велика Госпојина) је празник  Богородичиног упокојења относно уздизања на небо и тај

 празник је установљен 528. године за време цара Маврикија. Он пада отприлике на средину лета

 (15.8. у јулијанском) мало пред улазак Сунца у знак Девице.

Док је Вазнесење Господа средином пролећа (пред дугодневницу), Успење Богородице је средином

 лета (после дугодневнице), календарски једно преко пута другог као највиши потенцијали мушког

 (Сунце) и женског (Земља) квалитета Године. Између ова два празника (или између Ђурђевдана

 и Преображења) Сунце описује највиши лук над Земљом. У то време, по метеоролошким мерењима

Милана Стеванчевића, са Сунца на Земљу допире највише хранљивих елемената. Овај догађај је у

 православном календару описан празником Свете Тројице или Силазка Светог Духа. Син је сазрео

 и вазнео се у небо да се сједини са Отцем – на Земљу силази Свети Дух који исходи от Отца.

Наелектрисање (привлачност) између Неба и Земље достиже врхунац средином лета и то је љубавни

занос између зрелог Сунца и плодне Земље. Перун – лик зрелог Сунца плоди Земљу – Ладу

 (покровитељку брака) ударима својих громова, муњама и кишом. У овај период Године пада празник

 још једног женског божанства а то је Огњена Марија или староверна Прпрша – сестра Перунова.

 Прпрша је оличење летњих врелина и пожара. Обредна песма (Милош Милојевић) говори да је Перун

 затражио от Огњене Марије да се венчају на шта се Марија расрдила и све попалила („Да из небо

 врело камен падне, Врело камене и росе крваво. И запдало то врело камене, И западало та роса крвава,

 И се незеше Јанкул /Перун/ и Јаника /Марица/“). Ова песма говори о супротном налектрисању Неба

 (+) и Земље (-), њиховој привлачности али и електричном пражњењу које долази при њиховом

додиру – судару. Земља и Небо се спајају на кратко током Године, довољно да Земља роди – више от

 тога било би погубно. Сестром Перуна относно св Илије сматра се и Блага Марија – празник Марије

Магдалене, Исусове ученице која је по апокрифним јеванђељима била Исусова љубавница.

Након тога Земља рађа своје плодове – долази време жетве – почетак јесени. Земља постаје Мајка,

Богородица, затим се Сунце и Земља повллаче у подземни свет и цело коло се понавља.

(Илија Зипевски АзБукВеда, 33-ћи наставак)